Automobil je bio parkiran daleko od pančevačkog buvljaka i nije mogla da zamisli da išta nosi dalje od par metara. U blizini su ležale kutije sa posuđem, gomile knjiga, radio-aparati, neobeležene fotografije i sve vrste drugih predmeta koji starim vlasnicima nisu bili potrebni. Svetlana je na buvljak stigla rano u subotu ujutru sa svojom drugaricom Marinom. Tražila je neki stočić za kuću u selu. Nešto što bi išmirglala i prelakirala.

Neočekivani susret sa prošlošću

Ali naglo je zastala.

Mašina za šivenje je bila teška i crna, sa metalnim okvirom i ručno pokretanim zamajcem. Površina je zadržala izbledeli šareni uzorak, a drveni stalak je bio prekriven brojnim sitnim ogrebotinama.

— „Daj Svetlana molim te, šta će ti to?“, upita Marina. — „Ne znam.“ — „Umeš li da šiješ?“ — „Malo.“ — „Pa zašto onda?“

Svetlana je slegnula ramenima. Jednostavno joj se ta stvar svidela.

Kao dete, često je sedela pored svoje bake dok je šila. Svetlana je tada još uvek bila učenica i gotovo ništa nije razumela o tome kako mašina za šivenje radi, ali je volela zvuk mehanizma – kuc-kuc-kuc. Igla se pomerala gore-dole, točak se okretao, a baka bi ponekad gunđala ako bi se konac pokidao. Sada je ispred Svetlane stajao gotovo identičan primerak.

— „Koliko?“, upitala je prodavca. — „100 evra.“

Marina se nasmejala: „Uzmi je. Za te pare, dobra je čak i samo kao komad nameštaja.“ Svetlana je platila, a uz pomoć prodavaca natovarila je mašinu u auto.

Skrivena fotografija u mehanizmu

Kod kuće ju je stavila u radionicu, obrisala kućište, očistila prašinu sa uglova i pokušala da shvati da li se mehanizam može dovesti u red. Posle nekoliko sati mašina je izgledala potpuno drugačije.

Svetlana je skinula poklopac ispod kojeg se nalazio stari mehanizam prekriven osušenim uljem. Izvadila je četku, pažljivo uklonila prljavštinu i primetila da se jedan deo neobično ukočeno kreće.

— „Hajde, starice, ne budi hirovita.“

Pažljivo je okretala točak dok mehanizam nije kliknuo. Nešto je ispalo iznutra. Svetlana se nagnula i na podu ugledala mali pravougaoni predmet – crno-belu fotografiju koja je prikazivala mladu ženu i devojčicu od oko sedam ili osam godina blizu drvene kuće, dok je devojka u rukama držala buket cveća.

Na poleđini fotografije, hemijskom olovkom, pisalo je: „Jul. Poslednje leto.“

U uglu je ostao mali trag lepka, što je ukazivalo na to da je fotografija nekada bila zalepljena, a potom uklonjena.

Traganje za istinom i porodicom Vojvodić

Rešena da sazna poreklo mašine i fotografije, Svetlana je ponovo posetila buvljak i saznala od prodavca da mašina nije iz stana, već iz seoske kuće koja je pripadala tetki čoveka koji je raspremao imovinu. Selo se nalazilo četrdeset kilometara dalje.

Sledećeg vikenda Svetlana i Marina su otišle tamo i nakon kraće pretrage pronašle staru drvenu kuću sa dva prozora, malom verandom i drvetom jabuke. U razgovoru sa starijim komšijom saznale su da je tu nekada živela porodica Vojvodić – majka Ljubica i ćerka Tanja – koje su nakon smrti oca planirale da odu.

Posetivši komšinicu Valentinu, saznale su potresnu istinu: Ljubica je neposredno pred planirani odlazak i prodaju kuće obolela, a nakon nekoliko meseci je preminula, dok je devojčicu Tanju uzela tetka. Valentina se prisetila i ključnih reči koje joj je Ljubica uputila: „Ako se Tanja ikada vrati, želim da pronađe fotografiju.“

Susret sa Tatjanom i povratak uspomena

Uz pomoć sačuvanih dokumenata i stare školske značke sa fotografije, Svetlana je uspela da pronađe odraslu Tatjanu Vojvodić i dogovori susret. Kada joj je predočila fotografiju, Tatjana je potvrdila da je reč o njenoj majci i njoj iz detinjstva, otkrivši da joj je majka u ostavljenim stvarima ostavila poruku: „Stavila sam fotografiju tamo gde sam provodila najviše vremena.“

Tatjana je posetila Svetlanu i prepoznala svaki detalj na staroj mašini za šivenje – mesto gde je majka držala makaze i kalemove konca. Umesto da otkupi mašinu, dogovorile su se da ona ostane zajednička veza sa prošlošću. Uz trud i popravku, mehanizam je ponovo oživeo, a zvuk kuc-kuc-kuc vratio je Tatjani uspomene na detinjstvo.

Godinu dana kasnije, Svetlana je od Tatjane dobila novu fotografiju na kojoj su pored majke, devojčice i kuće stajale i one same sa šivaćom mašinom, uz poruku: „Sada znam zašto je mama sakrila fotografiju tamo. Želela je da se jednog dana vratim.“