U novembru 1978. godine, Brjanski regionalni sud održao je ročišta u slučaju Antonine Makarovne Ginzburg, rođene Antonine Makarove.

„Naglo sam okrenula glavu. I naši pogledi su se sreli. Makarov pogled je bio toliko pun mržnje, toliko zlobe, da mi je iznutra postalo hladno. Pokušala je da mi se osmijehne, ali je ispalo krivo", govorila je sudska sekretarica Natalija Masljuk o Antonini Maakarovnoj Ginzburg, ženi koja je pičinila 168 ubistava, a mnogi smatraju da je broj njenih žrtava i mnogo veći. Slovila je za poštovanu radnicu, uzornu majku dvoje djece i suprugu, teško je bilo povjerovati kakva osoba se krila iza te maske.

Pred zakonom, i muškarci i žene snose podjednaku odgovornost za svoje zločine. Kroz istoriju SSSR-a, nekoliko desetina žena je osuđeno na smrt, ali su kazne često preinačavane i nisu izvršavane. Slabiji pol je bio sažaljevan. Ali tri žene u SSSR-u su na kraju stavljene uza zid. Najhumaniji sud na svijetu je presudio da su ove žene demoni pakla.

U novembru 1978. godine, Brjanski regionalni sud održao je ročišta u slučaju Antonine Makarovne Ginzburg, rođene Antonine Makarove.

Na početku prvog ročišta pitana je šta ju je navelo da počini takve zločine. Odgovorila je vrlo kratko: „ Željela je da živi.“

Antonina Ginzburg je prvobitno optužena za ubistvo 1.500 ljudi

Rođena u Smolenskoj oblasti, prije rata je upisala medicinski fakultet u Moskvi.

Sa 19 godina, dobrovoljno se prijavila na front kao medicinska sestra. U oktobru 1941. godine, našla se usred užasnih borbi koje istoričari nazivaju Vjazmenskim džepom. Antonina Makarova je zarobljena i smeštena u poseban logor, odakle je trebalo da bude poslata u nemački logor. Ali je uspjela da pobegne sa poručnikom Nikolajem Fedčukom. Zajedno su stigli do sela Krasni Kolodec. Fedčuk je bio iz tog kraja, pa je ostavio Tonju i vratio se kući svojoj porodici. Bila je prepuštena sama sebi.

U suzama zbog Fedčukove izdaje, Antonina je stigla do sela zvanog Lokot, glavnog grada takozvane Lokotske Republike.

Mještani su izabrali svog guvernera i sklopili dogovor sa nemačkom komandom. „Ostavite nas na miru, a mi ćemo zaštititi Brjanske šume od partizana i obezbediti bezbedan prolaz nemačkih trupa lokalnim putevima.“

Vođa Lokotske Republike bio je Bronislav Kaminski, bivši radnik destilerije.

Bronislav Kaminski je rođen u Polockom okrugu Vitebske gubernije, od poljskog oca i rusifikovane njemačke majke.

Makarova je brzo pronašla način da priđe njemu i ostalim policajcima. Rekla mu je da mrzi komuniste i da je oduvek bila protiv sovjetske vlasti. Bila je neoprezni pijanac i zavisnik od seksa. U početku je korišćena kao djevojka za zadovoljstvo.

Rukovodstvo Lokota bilo je nemilosrdno u borbi protiv partizana i vojnika Crvene armije, kao i protiv ljudi koji su želeli da žive u Sovjetskom Savezu, a ne u autonomnoj oblasti koja je bila u dosluhu sa fašistima.

Za ove ljude je formiran zatvor u lokalnoj ergeli. Tamo je postojala ćelija u koju je moglo da stane tačno 27 ljudi. Kada je broj dostigao 27, strijeljani su.

Posao dželata zahtijeva veoma rijetku vrstu psihe

Čak i ako sam đavo stoji pred dželatom, povući okidač je izuzetno teško.

Tokom pritvora, Makarova je pokazala potpunu smirenost. Čak je odmah ispričala kako je jednom pristala da pogubi nekoliko ljudi.

Na prvom pogubljenju, ispričala je Makarova, bila je pijana. Dobila je mitraljez Maksim. Grupa osuđenih zatvorenika odvedena je na ivicu sela. Bili su to muškarci i žene. Antonina je popila još malo i hladnokrvno streljala 10 ljudi. I onda se sve nastavilo. Pogubljala je 10, 20, 50 ljudi skoro svakog dana. Ubrzo je prestala da broji mrtve.

Kada su visoki zvaničnici Gestapoa bili prisutni pogubljenjima, Makarova je pokazivala posebnu revnost i pokušavala je da im se dodvori. „ Ponekad biste pucali, približili se, a neko bi se i dalje trzao. Mislila sam da će rat sve otpisati. Jednostavno sam radila svoj posao, onaj za koji sam plaćena. Strašno je ubiti samo prvog ili drugog. Onda, kada broj dostigne stotine, to postaje samo težak posao .“

Svi ljudi koje je pogubila izgledali su joj isto. Sećala se samo jednog vojnika Crvene armije, koji ju je, pre nego što je upucan, pogledao u oči i rekao: „Zbogom, sestro. Više se nećemo vidjeti.“
Antonina je odrasla u velikoj porodici. Kao dijete, primili su je rođaci bez djece i neko vreme je odgajali. Ko zna šta joj je taj vojnik Crvene armije značio.

Mještanin: „Ovde je bila štala, na ivicama su bile četiri kule, jedna u jednoj, druga u drugoj“, sjeća se Aleksej Beznikov, stanovnik sela Lokot. „Ako je vrijeme bilo loše, ona je pucala direktno sa ove kule na zatvorenike.“

Zaklela se na vjernost Njemačkoj

Za svoj rad je dobijala 30 okupacionih maraka mesečno. Bez patnje i brige, pucala je u sve koje je vidjela: muškarce, žene i djecu.

Odlučeno je da se suđenje Antonini Makarovoj održi javno. Da bi se izbjegle odmazde protiv Makarove i da bi se uspostavio određeni red, morale su biti sprovedene pojačane mjere bezbjednosti.

Ljudi su bili u stanju koje se graničilo sa histerijom. Ali optužena je bila potpuno mirna. Nije čak ni obraćala pažnju na svedoke koji su svjedočili.

Predsjedavajući sudija bio je Ivan Bobrakov, ugledna ličnost u Brjansku. Bio je ratni veteran i izuzetno pravedan sudija. Bilo je to teško vrijeme za njega. Muškarci su vrištali da su spremni da rastrgnu Makarovu na komade, a žene su plakale i padale u nesvijest kada su čule opise zločina koje je počinila. Ljekari su dežurali u sudnici, a miris valerijane se jako osjećao.

Tokom istrage, ništa nije poricala, mirno je govorila o svemu i rekla je da je ne muče noćne more.

Makarova je često pogubljala čitave porodice, obično rođake partizana. Pa ipak, bila je potpuno mentalno zdrava.

Nosila odelju ljudi koje je ubijala

Nakon pogubljenja, svlačila je ljudima odeću, pažljivo je prala od krvi, krpila rupe i nosila je sa velikim zadovoljstvom. Nijemci su bili izuzetno zadovoljni Antoninom. Ova dželatnica je koštala vrlo malo novca i bila je spremna da radi danju i noću.

Vodeći raskalašan život, Antonina je u nekom trenutku dobila sifilis. U septembru 1943. godine, kako su naše trupe napredovale, poslata je na zapad sa vozom punim ranjenika.

Brak sa Viktorom i normalan život

Tokom haosa ratnog vremena, Makarova je uspjela da pronađe put do bolnice u Kenigsbergu (danas Kalinjingrad) i tamo upoznala ranjenog Viktora Ginzburga. Uspjela je da osvoji mladićevu naklonost.

Godine 1946, registrovali su svoju vezu. Ona je sada promijenila ime u Antonina Makarovna Ginzburg. Par se preselio u bjeloruski grad Lepelj. Serijska ubica i izdajnica domovine počela je da živi pristojnim životom, dostojnim sovjetskog radnika. Naravno, nije pričala mužu o svom životu tokom rata.

Porodica Ginzburg je radila u šivaćoj radionici, gde su bili veoma cenjeni. Antonina i Viktor su dobijali povlastice kao vojnici na frontu, a njihovi portreti su čak visili i u lokalnom muzeju. Postala je vodeći radnik u proizvodnji, priznati ratni veteran i redovno je govorila školskoj djeci o ratu.

Rođak počeo da odmotava klupko istine

Godine 1965, 10 godina nakon što je Antonina stavljena na svesaveznu poternicu, njen rođak je odlučio da ode u inostranstvo i u svojoj prijavi je naveo da ima sestru čije je djevojačko prezime Makarova i koju su Nijemci zarobili.

Svih godina, KGB je uzalud tražio Antoninu Makarovu. Ovaj slučaj im je omogućio da je pronađu.

Istražitelji su je pratili skoro godinu dana. Ali su obustavili nadzor nakon što su shvatili da je Antonina postala sumnjičava. Svjedoci su tajno dovedeni u fabriku u kojoj je radila i identifikovali su je.

Uoči Dana pobjede, kao ratni veteran, pozvana je u vojnu kancelariju. Tamo joj se obratio veteran, koji je bio pripremljen za razgovor. Antonina nije mogla da odgovori ni na najosnovnija pitanja i pomiješala je datume.

Priznala je da je prvih 10 godina čekala „kucanje na vrata“, nakon čega se smirila.

Ljudi koji su mogli da je identifikuju odbili su da se suoče sa njom. Jedna od žena, koja je bila svedok Antonine ubistva čoveka, skoro je poludjela kada ju je videla tako blizu. Panika ju je obuzela. Antonina je imala isti pogled u očima kada je vukla svoj mitraljez da ubije. Zato su istražitelji odlučili da je prikažu iz daljine.

Nakon hapšenja, Antonina je poslata u Brjansk, bliže mestu zločina. Odvedena je u Lokot radi istražnih eksperimenata.

Prije suđenja, bila je zatvorena u ćeliji za dve osobe u pritvorskom centru, gdje je svom komšiji detaljno pričala kako je tokom rata radila za izdajnike i kako je ubijana. Nakon što je ispričala svoje priče, zaspala je kao beba. U zatvoru joj je bilo sasvim udobno.

Muž i dvoje djece nisu mogli da vjeruju šta istražitelji govore o njegovoj majci i ženi. Viktor Semjonovič Ginzburg je prisustvovao svakom sudskom ročištu i insistirao je da je u pitanju greška. Kada mu je bilo dozvoljeno da pročita iskaz svoje žene, bio je užasnut i preko noći je osjedio.

Nije mogao da vjeruje da žena sa kojom je živio više od 30 godina može biti nacistička ratna zločinkinja i pucati u ljude iz mitraljeza.

Antonina sama nije ništa poricala. Pokazala je mesta gde je pogubila ljude, opisala sve detalje i preuzela odgovornost za 118 ubistava.

Prema memoarima Leonida Savoskina, penzionisanog pukovnika KGB-a: „ Svako ispitivanje je počinjala kukanjem. 'Leonide Vasiljeviču, koliko će mi dati? Četiri godine? Pet? '“

Čak je pomislila i da će biti pomilovana, te da će moći da nastavi i sa poslom.

Ukaz Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a iz 1965. godine važio je za one koji su sarađivali sa nacistima i učestvovali u kaznenim operacijama. Kazna za sve bila je ista: streljanje.

Nesumnjivo dokazano da je ubila 168 ljudi

Nakon što je presuda objavljena, Makarovu su odveli stražari, a ljudi su napustili sudnicu. U sudnici je ostao samo Viktor Ginzburg. Stari, jadni čovek je gorko jecao.

Antonina Ginzburg je pogubljena streljanjem u 6 sati ujutru 11. avgusta 1979. godine. Ali do kraja života, nadala se da će sve uspeti da se izvuče.

Mislila je da će dobiti najviše tri godine uslovne kazne i aktivno je planirala svoj život nakon puštanja na slobodu. „ Tri godine uslovne kazne. Za šta još? “, cinično je razmišljala, žaleći se zbog činjenice da je osramoćena u starosti.