Gubitak kose i obrva u roku od samo tri mjeseca najčešće se vezuje za teške dijagnoze i mučne terapije. Kada se Sonji to dogodilo još u tinejdžerskim danima, ljekari su potvrdili da je organizam zdrav, a da je uzrok alopecija - autoimuna bolest. Suočena sa iznenadnom promjenom ličnog opisa, morala je sama da pronađe izlaz iz najmračnije faze.

"Kad ujutru ustanem i pogledam se u ogledalo, to više nije lik koji ja gledam već 30 i nešto godina. Ja više ne ličim na sebe i ja izgledam bolesno. A uporno idem i odlazim raznoraznim ljekarima i svi mi pričaju da je sve u redu. U tom momentu u potpunosti nemam kosu. Meni kreću i obrve da opadaju, i ja ostajem bez obrva. Bukvalno ostala sa tri pramena na glavi u roku od tri mjeseca", rekla je Sonja.

Kako je počeo problem sa alopecijom?

Problem sa alopecijom počeo je još u srednjoj školi, ali kako kaže, to je bio mali pečat veličine graška koji je lako mogla da prekrije ostatkom kose. Međutim, stvari su odjednom počele da se mijenjaju i ona je vrlo brzo ostajala bez kose iako je redovno išla na preglede i svi rezultati su joj bili dobri.

"Ljekari su sve pripisivali stresu, posebno u periodu kada sam upisivala srednju školu ili kasnije fakultet. Govorili su da i pubertet i samo sazrijevanje tijela može da ima uticaj. Međutim, kada sam zašla malo dublje u bolest i kada sam potpuno ostala bez kose, nisam bila u pubertetu i nisam imala nikakvu promjenu. Ispitala sam sve hormone, nikakav zdravstveni problem nisam imala koji su mogli da povežu sa tim", ispričala je Sonja.

Poruka koja je sve promijenila

Po glavi joj se vrzmalo mnogo misli, često se pitala zašto se to baš njoj dešava, zašto baš ona da ima bolest koja je toliko vidljiva, ali u trenutku kada joj je stigla jedna poruka, shvatila je da je možda bolest ipak njen blagoslov i da svojim postupcima može da pomogne drugima.

"Sjećam se da mi je stigla poruka od jedne muške osobe. Rekao mi je da ima druga sa alopecijom i da mu je pokazao moju sliku gdje sam ćelava. Taj njegov drug je sutradan izašao na ulicu bez skrivanja i rekao: 'Pa kad može jedna djevojka, mogu i ja'. Da je neko pogledao u mene i rekao: 'Ja ću sada da se oslobodim', da sam ja nekom pomogla. To je bio trenutak kada sam počela drugačije da gledam na sve", prisjeća se Sonja.

Međutim, njoj nije bilo lako da pred svojom okolinom skine periku koju je kupila kada je vidjela da je opadanje nezaustavljivo. Kako kaže, ona je znala da ima pečate pozadi i borila se sa tim, ali u trenutku kada je okrenula ogledalo i vidjela da to više nije nekoliko pečata, već dvadesetak, ostala je u šoku.

Kupovina perike

Tada su pečati krenuli da se šire i da se spajaju međusobno. Nakon samo tri mjeseca ostala je sa tri pramena na glavi i odlučila je da je to trenutak kada sebi treba da poruči periku.

"Nikada nisam koristila periku prije toga, nisam ni znala kako se nosi, ni kako će to izgledati na meni. Stigne ona meni i super, imam neko rješenje. Nije bilo idealno, ali kad je stavim niko neće znati šta se dešava. Mama mi je stalno govorila da sklonim ta tri pramena koja su mi ostala, da se ne patim sa njima, ali ne, ja nisam željela", govori Sonja, a onda objašnjava i koji je to trenutak kada je odlučila da je posluša.

"Sjećam se 31. decembar je bio i ja ustajem i kažem sebi da ću da obrijem i to malo što je ostalo. Riješim ja to i ostanem skroz ćelava. Pogledam u ogledalo, šokantno mi je. Pogledam i pomislim da li je moguće da sam ja ćelava. Ne mogu uopšte da se povežem sa tim, da se to meni dešava. Ali sad je to to i ja nemam vremena da razmišljam mnogo. Nova godina je, ja idem na žurku da slavim. Stavim svoju periku i idem, ali napravim nekoliko slika sebe ćelave i pošaljem prijateljima koji su znali da imam problem. Pobiram ja tu neke reakcije, pokažem i nekim ljudima u gradu, polako počinjem da upoznajem ljude sa tim."

Depresija je nije zaobišla

Međutim, iako sada djeluje da je to olako uradila, postojali su trenuci kada je bila depresivna zbog promjena. Kako kaže, više nije ličila na sebe, izgledala je bolesno, a svi rezultati su pokazivali da je sve u redu.

"U januaru se meni sve skupilo. Cijeli moj život se tada srušio na mene i bila sam depresivna. Sjećam se da sam pričala tati da sam nesrećna, da me je ubjeđivao da nemam razlog, ali džaba, kad se ja pogledam u ogledalo i to više nisam ja. A onda sam rekla sebi jednog dana da sam ja sada taj lik i da vidim šta mogu da uradim. Hajde da vidim kako ću da odigram sa kartama koje su mi podijeljene? Rekla sam sebi da do ljeta moram nešto da riješim jer nisam željela na plažu da idem sa perikom i da razmišljam o tome", ispričala je Sonja, a onda se osvrnula na veče u kom je odlučila da skine periku i bez kose izađe prvi put u grad.

Prvi odlazak u grad bez perike

"Malo po malo sam pred prijateljima izlazila ćelava. Njima je bilo teško da me gledaju jer nisam ja osoba koja je željela da bude ćelava, već sam silom prilike ostala. Najčešće se to povezuje sa liječenjem od kancera, hemioterapijom i slično. Dobijala sam poglede jer su ljudi mislili da se borim sa nekom teškom bolešću. Onda sam jedno veče napravila nekoliko fotografija, okačila na društvene mreže i napisala tekst u kom sam objasnila kroz šta prolazim. Dobila sam samo pozitivne komentare. Sad sam ja skinula tu periku pred svima, rekla da sam ćelava... Znači sad ja moram negdje da izađem tako ćelava. I krenula ja, nalazim se tamo sa društvom. I u kolima, napola, i ovako me samo isjeklo - 'Gdje si ti pošla? Znači gdje si pošla?' Mislim, jedno je to u kuću kad ti dođe, meni je dolazilo društvo i već su me viđali i sve, ali gdje si pošla takva ćelava? Gotovo, sad nema šta - idem u grad! I sjećam se te jedne scene, da je neko prošao, nepoznati momak... On je onako prošao i ovako me zagrlio, ovako poljubio u glavu i otišao svojim putem. Ja kažem: 'Bože, koliko je ovo bilo simpatično i koliko je meni zapravo to i trebalo. Bukvalno mi je trebao taj poljubac u ćelu i kao sve je u redu', kroz osmijeh i ponos ispričala je Sonja za Kurir.

Sonja za kraj otkriva i da danas, iz ove perspektive, zaista misli da je blagoslovena alopecijom, da je mogla da pomogne drugim ljudima, ali i da se više okrene sebi i sluša svoje tijelo.

Prihvatila je alopeciju kao dio sebe, i danas dok razgovaramo, na glavi ima nekoliko pečata ali više na to ne gleda isto.

Trenutke svoje ćelavosti preokrenula je u modu i više nikada nije padala u depresiju, već je to počelo da joj budi radost.