Njen sin Živan Prodanović je ubijen kao civil na svom kućnom pragu 21. juna 1992. i to nakon zarobljavanja i strahovitih tortura i mučenja. Ubijen je prilikom napada muslimanskih vojnika iz Srebrenice na srpsko selo Ratkovići, takođe u opštini Srebrenica. Živanovi posmrtni ostaci, tačnije samo lobanja, pršljen, tri rebra i leva lopatica su pronađeni u obližnoj masovnoj grobnici.
Tog vrelog junskog dana Orićevi vojnici su upali u Ratkoviće i masakrirali 24 civila, žena i staraca. Živana su zarobili i odveli ga u polje blizu sela gdje su ga bez prestanka tukli i maltretirali. Hicima iz vazdušne puške ubio ga je Izet Arifović, vojnik 28. divizije tzv. Armije BiH kojom je komandovao Naser Orić.
Selo u kojem je prije rata živjelo oko 350 Srba, sada je pusto.
- Prepoznala sam mog Živana po navlaci za zube. Uzela sam njegovu lobanju u šake i cvilila sve dok glas nisam izgubila, a oči mi pobijelile. Presudili su mi tog dana, ja sam u grobu već 23 godine.
Duša me strašno boli. Mogla sam umrijeti u selu, kuća spaljena, nema mi djeteta... Preklinjala sam da me sklone odatle, nisam mogla to da izdržim. Tugujem, sama sam. Plačem i samo plačem, oči mi se nisu još osušile. Izvadili su mi srce iz grudi, živim bez srca, bez mog Živana, ne znam ni kako sam živa - govorila je kroz plač Dobrina, koja je preminula na jučerašnji dan 2019. godine i zauvijek ostala simbol patnje i stradanja srpskoga naroda.
