Imam 56 godina i niko srećniji od mene nije bio kada je moj 32-godišji sin Ivan odlučio da se oženi. Tako sam ja dobila snajkicu, nježnu, lijepu, mršavicu od 29 godina koju sam odmah doživjela kao svoje dijete.

Pošto imam ćerku, bila sam sasvim otvorena prema njoj i nekako spremna za razne kompromise. Uvijek sam se vodila onom pričom da joj nikad ništa ne kažem što ne bih voljela da moje dijete doživi od svoje svekrve.

Iskreno, ja sma mislila da sam najbolja svekrva na svijetu. A onda sam shvatila da sam vještica.

Bilo je to tokom jedne večere, kada su me pozvali kod njih. Odmah na ulazu u njihov stan osjetila sam da je situacija krajnje zategnuta. Mislila sam da su se njih dvoje nešto posvađali, ni na kraj pameti mi nije bilo to da sam ja nešto uradila.

A onda je moj sin pogledao u Anu i rekao joj: "Ajde, kaži Lidiji šta te muči.."

Ja sam se okrenula ka njoj, gledajući je krajnje bijelo, da bi vidjela kako ona dramatično udiše vazduh, kao da se sprema da mi kaže neki strašnu tajnu.

"Lidija," započela je zvanično držeći mog sina za ruku,"Proteklih mjeseci si mi uputila neke prilično otrovne komentare zbog kojih se osjećam baš loše i mislim da bi trebalo da mi se izviniš."

"A?," otelo mi se krajnje nekulturno. Toliko sam bila zapanjena da nisam mogla da formulišem ni "Šta?" kao pitanje. Samo sam je pogledala i zaćutala.

Presjekao me neki hladan znoj i počela sam da se preispitujem. A onda je ona zabrzala i počela da priča kako sam ja nabacila priču da ona treba da zatrudni, te kako sam negativno komentarisala rižoto koji je napravila prije mjesec dana, te kako sam nametala svoje stavove i ideje oko uređenja njenog dnevnog boravka i td...

Iskrena da budem ja se i ne sjećam da smo pričali o tome, a kamo li da sam nešto rekla na tu temu, ali očigledno jesam jer ne bi moja mršava, sitna snajkica tako manično stiskala ruku mog sina, koji je pored nje stajao kao živi štit kako bi je zaštiti od zlobne majke.

"Ana, izvini ako sam te povrijedila, ali ja se toga ničega ne sjećam majke mi," rekla sam krajnje otvoreno.

Poslije toga ne znam više ni u kom pravcu je razgovor tekao, znam da sad ni meni nije bilo nimalo prijatno, pa sam se brzo pokupila i otišla.

Od tada pa do sada se stalno preispitujem šta sam to ja uradila? Kako sam mogla da je uvrijedim? Uopšte ne mogu da se sjetim tih mojih "zlih" komentara, ali sigurno sam nešto rekla čim su njih dvoje tako zvanično to saopštili...

Šta biste vi uradili da ste na mom mjestu?