Ali, 2007. godine život je pre nju stavio veoma izazovan zadatak, problem sa jetrom za koji je jedino rješenje bila transplantacija. Novi organ Ana je dobila u februaru ove godine i život joj se promijenio iz korena.

Prvi simptomi krenuli su još 2004. kada je otišla na redovnu kontrolu krvi.

- Pošto mi je strina laborant i sestra ja smo barem jednom godišnje davale krv na analizu da se prekontrolišemo. Te 2004. rezultati su pokazali da su mi transaminaze visoke (enzimi u krvi koji se provjeravaju kako bi se pratilo zdravlje jetre) i doktori su me poslali na infektivnu kliniku, odmah, alarmantno. Tamo su mi izvadili krv i rekli da je ipak sve u redu. To je tako stajalo do 2007. godine - počinje priču Ana za Zdravlje Kurir.

20 dana nakon vjenčanja završila sam u bolnici

Početkom te godine uočila je da hormonski nešto nije u redu i ciklus je počeo da joj izostaje. U međuvremenu, u martu 2007. Anina mama je preminula i usled velikog stresa ciklus je potpuno izosao.

- Poslali su me kod endokrinologa koji je po rezultatima vidio da nešto sa jetrom nije u redu i povezao me je sa prof. dr Radom Ješić sa Kliničkog centra koja me je u junu 2007. primila. To je bilo 20 dana nakon mog vječanja. Udala sam se 12. maja, a 20 dana kasnije zvršila u bolnici.

Ana je bila na ispitivanjima mjesec i po dana i ljekari ništa uspjeli nisu da pronađu dok nisu odradili analize na autoimune bolesti gde se pokazalo da je u pitanju autoimuni hepatitis, da je već došlo do ciroze zbog toga i da će joj u nekom momentu biti neophodna transplantacija. Ali u tom trenutku Anina situacija bila je stabilna.

- Ljekari su me pratili sve do 2019. kada se prvi put desilo alarmantno stanje jer sam dobila ascites u stomaku koji su oni drenirali i odmah je to bio signal za uzbunu da je neophodno da se odrade testovi za transplantaciju. U januaru 2020. smještaju me na VMA da odradim testove.

Jako sam željela da postanem majka

Međutim, u martu 2020. počinje epidemija kovida i cijela priča se zaustavlja.

- Ne znam da li sam dospjela na listu u tom momentu. 2022. opet dobijam kovid i od njega ogroman ascites koji je izbacio pupčanu kilu napolje i tada završavam na Bežanijskoj kosi gde su mi operisali kilu i gdje sam se oporavila od kovida. Pet dana nakon toga prebačena sam na Klinički centar na rehabilitaciju i tada su ponovo uradili sve testove za transplantaciju i stavili me ponovo na listu. Do februara ove godine kod njih sam išla na kontrole svakih nedjelju.

Ana je dobijala terapiju još na Kliničkom centru od 2007. koju je uzimala sve do transplantacije, samo su se mijenjale doze.

- Tada sam imala 27 godina i jako sam željela da ostanem trudna, ali mi je doktorka govorila da nije vrijeme tada. Ja sam shvatila da mi godine prolaze, da vrijeme ističe i htela sam da potražim drugo mišljenje. 2009. na VMA jedna doktorka mi je rekla da mogu da ostanem trudna uz kontrolu. Tada su me pripremali, sve je to lijepo stabilizovano. 2013. su mi dali zeleno svjetlo i u februaru su mi rekli da je sve u redu i da mogu da ostanem trudna. U roku od mjesec ipo dana sam zatrudnila i moja Teodora se rodila u januaru 2014. Rođena je u momentu kada su svi bili u strahu zbog moje dijagnoze. Ona je glavni pokretač moje borbe, pored oca i supruga.

Legla sam da odmorim i upala u komu

Sve do 2020. vodili su je na VMA. Nakon pandemije njena doktorka odlazi u penziju, pa Ana prelazi na Klinički centar kod prof. dr Tamare Milovanović koja je vodi i danas. Od početka su joj predočili da, zbog specifičnosti njene krvne gepe, neće bili lako da pronađu kompatibilnog donora.

- Od momenta kada su me stavili na listu, rekl su mi: "Veoma ti je retka krvna grupa, B+ i moraš biti svjesna da ćeš dugo da čekaš, i to je to sve dok si stabilna." Objasnili su mi da su urgentni pacijenti na vrhu liste. Od tada sam sebi zacrtala u glavi da živim svoj život kao da mi je svaki dan posljednji, jer sa jetrom nikada ne znate šta može da se desi. Ja sam 2023. bez ikakvih simptoma odvezla dijete u školu, vratila se kući i legla malo da odremam i upala u komu, jer sam imala sepsu! Bez ikakvih simptoma, bukvalno u roku od pola sata. Tada sa shvatila da ne mogu da znam šta će da se desi, da li će da bude uopšte transplantacije.

Živjela sam svaki dan maksimalno

Ana kaže da je u to vrijeme sve teklo dosta sporo poslije kovida i da zbog toga nije živjela svakodnevno sa mišlju da čeka transplataciju.

- Ne, ja sam bukvalno u tom trenutku živjela svoj život onako kako jeste i dalje nema. Uopšte nisam ništa očekivala. Tek 2023. kada mi se desila sepsa i koma rekli su mi da je stanje ozbiljno i da sam na korak od terminalne faze bolesti jetre i da bi transplantacija bila potrebna. Najbitnija mi je bila moja porodica, moje dijete i živela sam maksimalno, a ne čekajući taj poziv, da bi moje dijete imalo sliku da sam ja i borac i da živim život, da bolest ne može da me spriječi.

Prvi poziv došao je iznenada

23. novembra 2024. Anu su pozvali prvi put i rekli joj da možda imaju potreban organ.

- Rekli su mi da bi u roku od sat vremena trebalo da dođem na Klinički centar i da ću možda biti odabrana za transplantaciju. Taj prvi put sam jako teško podnela, jer sam u tom momentu bila u nekom fizički lošem stanju, ponovo mi je izašla kila još početkom 2023. koja je konstantno krvarila. Imala je na jednom dijelu šav koji je ostao od operacije i koji je konstantno gnojio i pravio problem.

Skoro dvije godine Ana je imala problem na stomaku. Kaže da nije mogla ni pojas da nosi, da je konstantno išla na previjanje i uzimala antibiotike, da ne bi došlo do sepse.

- I kćerka i ja smo u tom momentu bile prestravljene. Ono najgore nam je padalo na pamet, znači možda me izaberu, možda ne preživim operaciju. Ne znam zašto, ali bukvalno je u tom trenutku tako bilo. U svakom slučaju ja sam bila par sati tamo, onda su donijeli odluku da je jedan dečko prioritetniji jer je njemu bukvalno voda došla do grla, bilo je pitanje da li će da se uguši ili će da ga transplantiraju i mene su vratili kući - sjeća se Ana tog emotivnog trenutka.

Kaže da mjesec dana poslije toga nije mogla da se izbori sa svojim osjećanjima.

- Bila sam poludepresivna jer nisam mogla da se izborim sa svojim osjećanjima u smislu da li sam ja srećna što je on spašen ili sam besna što nisam ja. Onda sam se pomirila sam tim i pomislila: “Ovako je očigledno zbog njega trebalo". Posle smo se i upoznali. Sve je to nekako prošlo, ja sam se oporavila. Bukvalno sam se pomirila sam tim - u redu, ako bude biće.

Dođite u bolnicu za sat vremena, imamo organ za vas

15. februara ove godine Ani je stigao drugi poziv za transplantaciju. Priznaje da, poučena iskustvom od prvog poziva, ovaj put nije imala takve emocije i očekivanja kao prvi.

- Uveče mi je zazvonio telefon, moja kćerka ga uzima i kaže: “Mama, ovde piše KC transplant”, jer sam ih memorisala prvi put kada su me zvali. Profesor Štulić je bio na vezi i pitao me je: “Možete li u roku od sat vremena da dođete na Klinički centar, možda imamo jetru za vas?” Počena prethodnim iskustvom, sela sam sa kćerkom i popričala. Rekla sam joj da može da se desi da ostanem i da se sve sredi, da više nemam problem sa stomakom zbog kojih nekada ne mogu da ustanem iz kreveta koliko me boli, da ne znam koliko ću morati da ostanem, jer ne znam koliko dugo oporavak može da traje, možda 10-15 dana, možda čak i mesec dana. Ali to onda znači da mi definitivno rješavamo problem, da neću morati toliko dugo da budem po bolnicama, da neće više morati da se plaši - priča.

Maraton - mjesec i po posle transplantacije

Ana kaže da je nakon prvog poziva za transplantaciju preplakala cijelu noć i pripreme dok su joj radili analize. Tada su joj doktori rekli da nije stabilna onako kako bi trebalo da bude pred transplantaciju, ali da odluka zavisi od poklapanja. Drugu put je otišla sa drugačijim stavom.

- U glavi mi je bila misao od momenta kada sam ušla - "Ja se vraćam kući" - takav mi je stav bio u glavi, nisam vjerovala 100%. Rečeno mi je da će da mi izvade krv, da ću tu prespavati. Kasnije sam saznala da je trebalo da se sačeka da hirurg dođe iz Zagreba, a jetra iz Novog Sada. Tu noć odspavala sam kao beba. Po stavu lekara zaključila sam kao da "tipuju" na mene jer sam u tom momentu bila najmlađa.

Hirurg koji je došao to jutro bio je isti kao i prvi put.

- Čovjek je ušao u sobu, prvo je stao kod mene i rekao: “Tačno znam šta imate na stomaku i kakav je problem. Ta infekcija više ne može da se vuče, idete u salu.” Ja sam u tom momentu ostala zamrznuta. Cimerka iz sobe mi je vikula - "Hajde, pokreni se, ti si!"

- Posle transplantacije sve se iz korijena mijenja, navike se mijenjaju. Ja sada recimo doživotno između šest sati ujutro i do 10 ne smijem da jedem ništa. Takođe od šest uveče ne smijem ništa da jedem. Svi se navikavamo još na to. Kada recimo gledamo porodično film uveče i oni grickaju kokice, i dalje me ponude, na trenutak zaborave da ne smijem.

Ana nakon svega ovoga nastavlja da živi "punim plućima" i poručuje da je veoma važno da svako od nas širi optimizam i dorotu. Njeni prijatelji je, kaže, smatraju za osobu sa neobičnom jakom energijom i voljom za životom koja je insipiracija.

- Moja poruka bi bila - ok, imaš dijagnoza, ali ne smiješ da dozvoliš da to tebe zaustavi. Moraš da živiš bukvalno kao da je sutra posljednji dan. Moramo da širimo pozitivu i da pomognemo nekome ako možemo. Davno je Vladeta Jerotić rekao - "Ako vama neko učini dobro, nemojte vraćati njemu. Vratite nekom trećem i tako nastavite krug. Krug se širi, i onda će u jednom momentu opet da se vratiti vama, na bilo koji način". Ja sam tako počela i tako radim.

Važnost donorstva

Ana smatra da je veoma važno i da podižemo svijest o donorstvu i da doniranje organa sagledamo na drugačiji način.

- Ako neko ko je preminuo može da spasi osam života kroz doniranje organa, zašto da ne? Negdje sam pročitala da je dati organ kao da ste spasili svet, to je za mene kao Božija promisao kroz vas. Ako je neko u mogućnosti da spasi život to je nešto najvrijednije na svijetu, piše Kurir.