Mjesecima nakon toga moja majka i ja smo morali da hodamo kao po jajima oko mog oca, jer je bio potpuno nepredvidiv i strah od njega je postajao sve intenzivniji. Sjećam se jednom prilikom moja mama je kuvala i ja sam joj pomagao, ispalo mi je jaje na pod, a on je doživeo doslovno pomračenje svijesti zbog toga. Sve se završilo preklinjanjem moje majke da me ne ubije u bukvalnom smislu te riječi. I to nije bio jedini put kada je izrazio takve pretnje.

Na taj način moja veza sa majkom postajala je sve jača i snažnija, jer ona je bila moj jedini zaštitnik.

Tajna koju sam čuvao za svog oca živog me je jela svakodnevno i više nisam mogao da izdržim, rekao sam svojoj majci sve što sam vidio, sjećam se da je otišla u kuhinju, uzela telefon i čuo sam samo viku.

Iako sam bio samo mali dječak ipak sam shvatao šta je to karakter, a karakter mog oca ne samo da je bio prijek, već i veoma slab.

Majčina molba i obećanje

Nekoliko mjeseci kasnije moja majka me je jednog dana pokupila iz škole i odvela da jedem, tada mi je rekla: Želim da znaš, da te nikada ne bi napustila, i ako mi se ikada nešto dogodi, želim da znaš da će krivac biti tvoj otac!

Uplašio sam se tada, ali sam je uvjeravao da nikada neću dozvoliti da joj se išta loše dogodi! Tada sam napravio spisak sa brojevima telefona svih prijatelja moje mame i sakrio ga u jednoj od plišanih igračaka u svojoj sobi.

3. septembra 1989. oko 3 sata ujutru probudio me je čudan zvuk za koji vjerujem da je bio vrisak, a onda tup udarac. A zatim sam čuo svog oca kako nešto mumla, nakon toga čuo sam još jedan tup udar koji je bio dosta glasan. Odmah poslije začuli su se koraci kako se približavaju mojoj sobi. Ležao sam mirno sa otvorenim očima ali okrenut leđima vratima i trudio se da se ne pomjerim i ni na koji način ne otkrijem da sam budan i šta sam sve čuo. Čvrsto vjerujem da sam tada ustao iz svog kreveta da danas ne bi bio živ.

Gdje je moja mama?

Kada je svanulo ustao sam iz kreveta i zatekao oca kako sjedi u dnevnoj sobi sa peškirom oko struka kao da je tek izašao iz tuša. Pitao sam ga gdje je mama? Pogledao me je direktno u oči i rekao da je mama otišla na mali odmor. Ne mogu da kažem da sam u tom momentu znao da je ubio, ali predosjećao sam da joj je nešto uradio.

Imali smo bežični telefon koji sam potajno uzeo i otišao u sobu, uzeo spisak telefona is svoje igračke i pozvao sve brojeve sa njega. Dva sata kasnije policija je stigla u našu kuću. Otac je pričao kako je majka otišla u sred noći, kako joj ovo nije prvi put da uradi tako nešto, a ja sam očajnički pokušavao da privučem pažnju nekog od policajaca i ispričam im svoju verziju priče.

Kada je jedan od policajaca otišao u sobu moje sestre pratio sam ga i rekao mu: Vjerujte mi, moj otac je uradio nešto mojoj majci, ne vjerujem mu ni malo, ali policajac je nislio da imam bujnu maštu i otišli su kao da se ništa nije dogodilo.

Ali 2. januara 1990. detektiv po imenu Dejvid Mesmor ušao je u moj život i spasio ga. Dodijeljen mu je slučaj nestale osobe, moje majke i on je bio spreman da me sasluša, bez obzira što sam bio samo dijete.

Rekao sam mu: Moja mama me nikada ne bi ostavila, moj otac joj je nešto uradio. Saslušao me je i plan je bio da ga pozovem sutradan iz škole i ispričam mu sve što znam. U školi su znali da je moja mama nestala pa su bili blagi prema maeni i ispunjavali su sve što sam od njih tražio. Tako da kad sam ih zamolio da pozovu detektiva, to su i uradili.

Ispričao sam detektivu kako je izgledao čitav odnos moje majke i oca od kad mogu da se sjetim. Dogovorili smo se da ga zovem svaki dan iz škole i ispričam mu tačno šta se dešava kod kuće i kako se ponaša moj otac. Tako da sam ga zvao kad sam primjetio čudne ogrebotine po rukama svog oca, pa kad sam otkrio neke modrice... A onda je jedno veče otac došao kod mene u sobu i rekao mi da zna kako mi je teško što mama nije tu i kako ćemo nas dvojica otići na put zajedno.

Sutradan sam zvao detektiva i rekao mu kako ja znam da se s tog puta neću vratiti živ!

Znao sam da mi život više nikad neće biti isti

24. januara 1990. dva radnika socijalne službe su me probudila i rekla da imam 20 minuta da se spakujem. Spakovao sam i sebe i sestru, a kada sam izašao iz sobe kuća je bila puna ljudi, detektiv je uručivao mom ocu nalog za hapšenje i pretres kuće,  a mene i moju sestru su odveli u kuću mog direktora iz škole.

Sljedećeg jutra su nas odnijeli u bolnicu i saopštili mi da su pronašli moju majku mrtvu. U tom trenutku sam osjetio nalet emocija, u jednu ruku mi je bilo laknulo zato što sam konačno saznao istinu, ali tuga koja me je preplavila je prošla kroz mene kao cunama i tada sam shvatio da mi život više nikad neće biti isti.

Pomislio sam na svoju sestru, na to gdje ćemo živjeti, kako ćemo preživjeti, mislio sam na sve samo ne na sebe. Takođe u meni se probudila jaka želja da se pobrinem da mi otac ode u zatvor zauvijek!

Tako da sam pristao da svjedočim protiv njega, rekao sam im sve što sam znao i osudili su ga.

Ali moja životna misija je bila da ispričam priču moje majke, kasnije u životu sam se preselio u Holivud, postao režiser i snimio film o njenom životu. Film " Ubistvo u Midsomoru" posvetio sam svojoj majci.

Nakon svega sjeo sam preko puta svog oca, pogledao ga pravo u oči i pitao: Zašto si ubio moju majku?

Tada sam shvatio nakon 25 godina da iako njegova krv teče u mojim venama ja nemam ništa njegovo u sebi, ja sam u potpunosti sin svoje majke!

(Stil)