Milunka Savić, najodlikovanija žena u istoriji ratovanja, doživjela je kraj koji niko nije mogao da zamisli. Skončala je u trošnoj kući u Beogradu, bila je više sita nego gladna, zaboravljena od svih, ali ponosna i dostojanstvena do posljednjeg daha.
Srpska junakinja Balkanskih ratova i Prvog svjetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“, ranjavana je u borbama nekoliko puta, a zbog neizmjerne hrabrosti Francuzi su je prozvali „srpska Jovanka Orleanka“.
Posljednji i zabranjen intervju Milunke Savić
Svoj posljednji intervju dala je u aprilu 1971. godine. Tada ju je posjetila novinarka Ljiljana Banićanin u njenoj kući na Voždovcu i tom prilikom napisala reportažu koju će stopirati uredništvo jer je navodno procijenilo da je tekst nacionalistički i nepodoban.
Članak će biti objavljen dvadeset i četiri godine kasnije, 9. decembra 1995. godine pod naslovom „Milunka Savić iz Gvozdenog puka“, a mi vam ga prenosimo:
"Na ispucalim zidovima jedine sobe ima samo nekoliko fotografija. Na jednoj Milunka Savić kao mladi vojnik sa raspletenim kosama, na drugoj u uniformi sa ordenjem. Zatim su tu još dve slike sa vojnih svečanosti i u jednom ramu nekoliko porodičnih fotografija. Na zidu se vide tragovi odnetih ramova.
Obučena u dva debela džempera, duge vunene čarape, vunene dokolenice i povrh svega umotana u zimsko ćebe – tako nas je dočekala Milunka Savić, nekadašnja žena – bombaš, najhrabrija žena – ratnik u Prvom svetskom ratu, četiri puta ranjena, nosilac Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve Legije časti, francuskog Ratnog krsta s palmom, Albanske spomenice i mnogih drugih odlikovanja.
Sva odeća na njoj je već odavno izgubila boju od dugog nošenja i pranja. Zatekli smo je u dvorištu ispred njene kuće u Osmoj novoj 25, na Voždovcu, baš u trenutku kada se digla i krenula za prolećnim suncem – kako se sunce pomera, tako i ona ide za njim, ali ne skida debele džempere.
Iako joj je osamdeset godina, kreće se odsečno, a kad nas je pozdravila, rukom je zamahnula kao vojnik kad hoće da otpozdravi.
To dvorište od jedva desetak kvadradnih metara je jedini svet Milunke Savić – iz njega već dve godine ona nikuda ne izlazi.
– Da mogu, išla bih nekud, bilo gde, al sam nemoćna, pa ne smem da krenem, a nema ko da me vodi – kaže Milunka Savić.
Kad nas je uvela u kuću, odmah je iznela svesku u kojoj je pisalo: "U slučaju da se nešto dogodi Milunki Savić, odmah javite Mileni Stankov, Milki Tomić i Višnji Minkov na ove adrese…"
– To su moje ćerke – kaže Milunka.
Ona sada živi sa najmlađom ćerkom, četrdesetšestogodišnjom Zorom, koja je kao dete preležala tešku bolest, pa je ostala poluinvalid.
Na drugom komadu hartije piše: ‘Ako nekome trebaju podaci o Milunki Savić, obratite se njenim drugovima iz rata Tomi Vojinoviću i Aci Petroviću…’
– Jedino me oni još nisu zaboravili – kaže Milunka Savić. – Drugi ne znaju ni da sam živa. Ranije su bivši ratnici dolazili da me vide, ali su već gotovo svi poumirali.
– Dolazili su grdni ljudi da me vide, pa kad pođu, ponesu i slike.
– Evo, mama, ovo si ti, a ovo su tvoji drugovi vojnici – skide Zora onu sliku sa vojnih svečanosti.
– Daj da vidim, nisam se dugo gledala. Da ste došli pre šest godina, bili su oni još živi. Zoro, a gde mi je ona slika sa zastavom?
– Ne znam, mama, odneo ju je onaj oficir što je dolazio.
– A moje ordenje?
– I to su ti odneli. Dolazio jedan čovek, pa kaže**: ‘Daj, baba, ja ću ih sve lepo očistiti i urediti.’ I više se nije pojavljivao.**
– Za ovu poslednju godinu otkad se ovako obolestih, odneše mi sve i dokumenta i novine gde su o meni pisali. Pokupiše mi svu moju lepotu. Sad mi je ko da sam umrla kad sam ostala bez svega toga.
U predsoblju je kuhinja – šporet sa čunkovima. To je sav kuhinjski nameštaj. Na zidovima uramljene slike dece.
– To su moji unučići. Imam četiri glavna unučeta i osam od mojih sestara – kaže Milunka.
U maloj ostavi na polici nalazi se turšija i dve banane. Tu je i gomila starih, pocepanih kaputa.
– Imam pet kaputa, sad sam ih spremila za pranje – objašnjava Milunka. – imam dosta i haljina, samo su sve stare.
Pritom otvara jedini orman i pokazuje dve – tri izbledele haljine i opranu posteljinu.
Milunka Savić mesečno dobija 34.710 dinara penzije, 17.000 invalidnine i 1.000 dinara kao nosilac Karađorđeve zvezde.
Bolesna kći je dobijala novčanu socijalnu pomoć, ali joj je pre par nekoliko godina ta pomoć ukinuta.
– Nama dvema stigne. Negde pretekne, a negde ne dostigne. Nikad za jelo nisam mnogo marila, ali bi moglo da bude bolje. Stigne nam za krompir i pasulj, a kad neko dođe, uvek nam donese nešto, bilo jabuke ili kafu. Glavno da nismo gladne. Pomagale su mi ćerke, ali one imaju decu, a para malo. Pre neki dan dolazio mi je zet, pa pita: ‘treba li šta da ti pomognem?’ A ja kažem, ‘Evo, okreči mi sobu.’ I sad smo razmestili stvari, ali ne znam kad će da dođe.
Šporet u predsoblju je hladan. Ne loži se jer Milunka i Zorka uglavnom jedu suvu hranu. „jabuke i hleb, ili šljive i hleb”, kaže Milunka.
Za te tri odaje u oronuloj kući i drveni klozet u dvorištu Milunka plaća 52.000 dinara godišnje. Ispred kuće nema ulice, već samo ugažena staza. Predviđeno je da tuda prođe moderan put, a onda će se i Milunkina kuća rušiti. Dvorište je zasađeno cvećem i uredno okopano. Zorka stalno nešto čisti i pere.
– Poručili su neki ljudi da će doći, pa moram da uredim kuću – kaže Zorka. – Pogledaj, mama, kako sam lepo oprala sve krpare. Sad ti je sve čisto.
Milunka i Zorka žive sasvim odvojeno od sveta: bez novina, jer Milunka ne vidi da čita, a Zorka je nepismena."
Milunka Savić je 5. oktobra 1973. godine, nakon tri moždana udara, umrla štrikajući (prema ispovesti njenog unuka).
Sahranjena je na Novom groblju, u Beogradu. Njeni posmrtni ostaci prenijeti su iz porodične grobnice u Aleju velikana, 40 godina nakon smrti, 10. novembra 2013. godine.
Komentari (0)