Rođena je u Londonu 1900. godine u izuzetno bogatoj porodici čiji su rođaci bili direktno povezani sa naftnom imperijom Standard Oil, pa o novcu nikada nije morala da brine. Ipak, njeno djetinjstvo je bilo daleko od srećnog jer se roditelji gotovo uopšte nisu bavili svojom ćerkom, pa je ona od malih nogu navikla da računa isključivo na sebe.

Upravo tada se kod Džo formirao onaj čuveni buntovnički karakter koji će je kasnije učiniti svetski poznatom. Ona apsolutno nije voljela da se potčinjava strogim pravilima, više je voljela rizik od mirnog života, a mašine su je zanimale mnogo više od dosadnih svetovnih zabava.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Džo je imala samo 16 godina. Dok su predstavnici njenog elitnog kruga mirno sjeditli kod kuće, ova hrabra devojka se dobrovoljno prijavila da radi kao vozač sanitetskog automobila. Ona je prevozila ranjenike, radila kao mehaničar i provodila duge sate za volanom. Tada je konačno shvatila da je brzina i tehnika zanimaju mnogo više od tradicionalnog života britanske aristokratije. Nakon rata, ona je u Londonu otvorila jednu veoma neobičnu kompaniju za iznajmljivanje automobila sa jednom velikom posebnošću, a to je da su vozilima upravljale isključivo žene. Za početak 1920. godina takva ideja je izgledala gotovo revolucionarno. Nakon što je dobila ogromno nasljedstvo posle smrti svojih rođaka, ona nije kupovala palate ni kolekcije skupocenog nakita. Sav svoj novac uložila je u svoju novu veliku strast, a to su bili brzi motorni čamci. Džo je redovno naručivala najmodernije glisere, učestvovala na međunarodnim takmičenjima i stalno postavljala nove rekorde u brzini. Novine su je veoma brzo prozvale najbržom ženom na vodi. Tokom svoje neverovatne karijere ona se nekoliko puta borila za glavnu nagradu na svetskim trkama motornih čamaca. Ipak nikada nije uspjela da odnese tu konačnu pobedu, ona je zauvek ušla u istoriju kao jedna od najpoznatijih sportistkinja svog vremena.

Godine 1934. Džo je sasvim slučajno videla oglas za prodaju malog ostrva Vejl Kej na Bahamima. Odluku je donela u trenutku, pa je za oko 40.000 dolara postala jedina vlasnica ostrva čija je površina iznosila skoro 10 kvadratnih kilometara. Za samo nekoliko godina ovaj pusti komad zemlje promenio se do neprepoznatljivosti. Tu su veoma brzo izgrađeni putevi, moćna elektrana, škola, crkva, radio stanica, razne radionice pa čak i jedan mali muzej. Stotine lokalnih stanovnika dobilo je posao, a sama Karsters je ostrvom faktički upravljala kao nekom malom nezavisnom državom. Goste je uvek dočekivala lično, redovno je obilazila svoje veliko imanje na motociklu i mogla je u svakom trenutku da pređe na gliser kako bi detaljno proverila celu okolinu.

Međutim, ono što je najviše šokiralo njene savremenike uopšte nije bila njena opsesija brzinom. Tokom jednog od brojnih putovanja poklonjena joj je mala kožna lutka nemačke proizvodnje. Ona joj je dala ime Lord Tod Vedli, naručila je za nju pravu minijaturnu garderobu i od tog trenutka se gotovo nikada nije odvajala od svog neobičnog saputnika. Lutka je svuda pratila svoju vlasnicu, putovala je sa njom i čak je imala svoju ličnu pločicu na samom ulazu u vilu. Jedino mesto gde Džo nije nosila svog Lorda Toda bile su trke, jer se ozbiljno plašila da bi lutka mogla da se udavi u slučaju neke nezgode na vodi, a to prijateljstvo trajalo je skoro 70 godina. Sredinom 1970. godina ona je prodala ostrvo i preselila se na Floridu. Do tada je već uveliko postala prava legenda i žena koja je živela isključivo onako kako je sama želela. Džo Karsters je preminula 1993. godine u 93. godini života, ali je čak i njen testament bio potpuno neobičan. Jedna od njenih poslednjih želja bila je da bude kremirana zajedno sa Lordom Todom, onom istom lutkom koja ju je verno pratila skoro celog života.

(Žena)