"Baci te daske i idi u fabriku!“ moj muž i svekar su zahtijevali da odustanem od svog omiljenog posla.

Radionica je mirisala na ulje za sušenje i staro drvo. Blaga svjetlost se probijala kroz mali, prašnjavi prozor. Jelena je sjedila nad ikonom, pogrbljena, jedva dišući. Četkica u ruci, tanka kao igla, polako je skidala tamni film sa lica Svetog Nikole.

Vrata su se glasno zalupila.

"Jelena", glas njenog muža prekinuo je tišinu. "Jesi li tu? Kasnimo.“

Stresla se i polako se okrenula. Dmitrije je stajao na vratima, a njegova jakna je mirisala na gvožđe, ulje i prašinu.

Uskoro završavam, daj mi pet minuta.

„Dokle ćeš više da se petljaš sa tim daskama? Tata je već dva puta zvao, godišnjica je fabrike, biće tamo nekih ozbiljnih ljudi, a mi opet kasnimo.“

Jelena je pogledala svoje ruke sa četkicama, dok se Dmitrije već okretao da krene.

Idemo, Jelena, tamo je fešta.

Ustala je, skinula stari šal sa eksera i vezala ga oko kose.

Vozili su se u tišini, Dmitrije je vozio brzo i nervozno. Jelena je gledala sive ograde i dimnjake industrijske zone.

„Jelena, ozbiljno, prestani. Tata ti nudi posao u fabrici, u kadrovskoj službi, da sortiraš papire. Plata je dobra i beneficije, a šta je ovo? Jad i bjeda.“

Dimitrije, ovo nije stvar u novcu, ovo je nešto drugo.

Nešto drugo... Čitav svijet zarađuje novac, a ona ima nešto drugo. Idemo brže, ili će se tata opet naljutiti.

Dača, njen svekar, dočekao ih je glasnom muzikom i žuborom glasova. Velika, nova brvnara bila je puna ljudi. Muškarci u odijelima, žene u blistavim haljinama, stolovi prepuni činija salate i meze. Svi su glasno razgovarali, smijali se, a čulo se i zveckanje posuđa.

Dača ih je dočekao na tremu. Čvrsto je zagrlio sina i potapšao ga po ramenu.

O, moj soko je stigao! Čekao sam te!

Samo je bacio pogled na Jelenu i odmah se okrenuo ka sinu.

A, i ti si ovdje... Uđi.

„Ona je vjernica, ne pije alkohol“, rekao je svekar kada je odbila čašu vina.

Jelena je ušla u kuću, a miris skupog parfema i ražnjića udario joj je u nos. Instinktivno je povukla svoju jednostavnu platnenu haljinu, vidjevši žene oko sebe u blistavim, jarkim odjevnim kombinacijama.

Sjedila je pored prozora; staklo se brzo zamaglilo, i ona ga je povremeno brisala dlanom, gledajući napolje u baštu koja je sve više padala u mrak. Muškarci su odmah prilazili Dmitriju, tapšali ga po ramenu, sipali piće u čaše, a on se smijao i glasno govorio nešto.

„Jelena, zašto si tako mršava?“ Lara, žena poslovnog partnera njenog svekra, krupna, obučena u zlato, sjela je pored nje. „Zar te Dimitrije ne hrani? Pogledaj mog, tako je zdrav!“ Žena treba da se brine o mužu, a ne da udiše prašinu.

– Volim svoj posao.

– Šta tu ima da se voli? Prašina i daske.

Još jedan gost, već veseo, prišao je njihovom stolu.

„A ti, Jelena, kao umjetničko lice, reci mi“, reče joj glasno, i svi za stolom se okrenuše. „Koja je cigla sada u modi? Crvena ili bijela?“

Oko stola se začuo glasan smijeh.

„Ne znam mnogo o ciglama, ali znam da su i kuće i crkve građene od cigle. Samo što ljudi žive u jednoj, a mole se u drugoj.“

Gošća nije razumjela i namrštila se, a njen svekar, koji je sjedio na čelu stola, bacio je težak pogled na nju.

Ne sipaj ništa Jeleni, ona ne konzumira alkohol jer vjeruje u Boga.

Neko se nasmijao. Dmitrije je sjedio pored nje, ćutke premećući salatu po tanjiru.

Kasnije, kada se buka stišala, Dača je ustao.

– Prijatelji, danas je godišnjica naše fabrike! Četrdeset godina! Izgradio sam je od nule! Ponosan sam što imam zamjenu! Moj sin, Dmitrije!

Svi su aplaudirali, Dmitrije je blago pocrvenio, ali je ispravio ramena.

„Moj sin je pravi muškarac! A šta je muškarcu potrebno od žene? Da ima dom, udobnost i unuke!“

Zastao je i pogledao pravo u Jelenu.

„Ali je izabrao ženu... čudnu. Ona je fina djevojka, tiha, ali nepraktična. Njena profesija... je crtanje slika, brisanje prašine sa dasaka, beskorisno, nema novca. I ništa od unuka, izgleda da je ona samo za ukras.“

Tišina je zavladala stolom, ali onda se neko veselo zakikotao, i tišina je eksplodirala smijehom. Jelenino srce je potonulo i pogledala je svog muža. Sjedio je tamo, crven i zurio u svoj tanjir, ćutke.

„Umjetnost je takođe rad, Dačo“, rekla je. „Sjećaš se ikone koju sam ti poklonila? Svetog Nikole Čudotvorca. Pronašla sam je na tvom tavanu i godinu dana sam je restaurirala.“

Oh, ova daska? Sakupljač prašine.

Gosti su ušutjeli, Dmitrije je skočio i htio nešto da kaže, ali ga je otac zaustavio zapovjedničkim gestom.

Dakle, jesi li dobio odgovor, duhovni? Gdje je sada tvoj Bog?

I odjednom je povukao k sebi gvozdenu zaklopku šporeta, zamahnuo i bacio ikonu u ložište.

Suvo drvo se odmah zapalilo, boja na svetiteljevom licu je nabubrila i pocrnjela.

Jelena je sjedila nepomično, nije čula nijedan jedini zvuk. Zurila je u plamen u peći. Zatim je polako skrenula pogled na svog svekra, njegovo crveno lice, njegov iskrivljeni osmijeh. Oči su joj se raširile i ona je naglo skočila, oborila stolicu i zgrabila telefon sa stola.

Okrenula je broj i rekla: "Pozovite ljekara, hitno! Ovdje je čovjek kome je potrebna pomoć! Adresa... vikendica Dače direktora, svi znaju gdje je! Požurite! Ponaša se stvarno čudno!“

„Jelena, šta radiš?!“ Dmitrije ju je zgrabio za ruku. „Jesi li sišla s uma?! Dovodiš oca u nezgodan položaj?!“

Ćuti! Zar ne vidiš? Tvoj otac je skroz poludio! Uradiće nešto sebi!

Riječ „pomoć“ je djelovala na goste, smijeh je utihnuo, a nekoliko žena je razmijenilo uplašene poglede.

„Dobro sam!“, viknu Dača, pokušavajući da sebi sipa još jedno piće, ali ruke su mu se tresle i piće se prosulo po stolnjaku. „Vi žene apsolutno ništa ne razumijete!“

Petnaest minuta kasnije, Hitna pomoć je ušla u dvorište. Lokalna bolničarka je izašla.

– Pa, šta imate ovdje? Još jedna godišnjica? Je li jasno gdje je onaj kome je potrebna pomoć?

"Doktorka, Dača je počeo da priča nepovezane stvari, a onda je bacio ikonu u peć... Svi smo tako uplašeni," prišla joj je Jelena i rekla.

"Dobro sam!“ Dača je pokušao da ustane, ali nije mogao da stoji na nogama. „Bježite odavde! Ne treba mi doktor! Ja sam ovdje šef!“

Doktorka mu je prišla.

U redu, Dačo, hajde, smiri se.

Šta?!

Smiri se i osmjehni mi se.

Pokušao je, ali je to ispalo kao kriva grimasa.

Dobro, sada podigni obje ruke.

S mukom je podigao ruke, ali mu je desna odmah nemoćno klonula.

„Doktorka, šta mu je?“ pitao je Dimitrije uplašeno.

"Biće dobro, samo je potrebno da dobije nešto za smirenje i odspava dobro. Dačo, proslavio si lijepo, a sada je vrijeme da odeš u sobu i spavaš malo."

Više nije bilo smijeha za stolom; svi su sa zabrinutošću gledali u Jeleninog svekra.

I dalje je pokušavao da se prepire, da glasno izrazi negodovanje, ali kada mu je doktorka, po navici i spretno, dala injekciju, on se naglo zaustavio i teško se srušio u stolicu.

"To je to, odmori se. Sutra, kada se dobro naspavaš i odmoriš, obavezno posjeti ljekara. A vi, gosti, dosta alkohola, žurka je gotova.“

Spakovala je torbu i izašla.

Jelena i Dimitrije su ostali sami u toj velikoj sobi. On je besciljno lutao od stola do prozora, dok je njen otac spavao u stolici, prekriven ćebetom, tiho hrčući.

„Jelena... Šta ako... šta ako je nešto ozbiljno? Šta ako je sve ovo bilo nepotrebno? Ubiće nas.“

„Ali ozbiljno, Dimitrije, šta onda? Hoćeš li samo čekati da ti kaže šta da radiš?“