"E, sad, šta je bila frka? Bila je šta smo nas tri dogovorile putovanje i Lola, međutim, nema ko Lolu da čuva jer njih dvije su trčale istu trku koja je počinjala u isto vrijeme kada i moj polumaraton. I ja sam stalno pričala kako ću nabaviti neka kolica za trčanje, postoje baš trkačka kolica. Znači, ova kolica jesu sportska, ali nisu baš toliko, kao da ti sjediš u njima baš polumaraton. Ja sam u ovim kolicima trčala 15 km, ona je bila u 'jajetu' i ona je imala četiri mjeseca možda. Ali to je ono, 'jaje', ona bebica četiri mjeseca, ništa zna, onako dremka tu, pet kilometara gleda i 10 km je spavala. Međutim, sad je već onako mnogo zahtjevnija, budna je maltene cijeli dan, spava dva puta po pola sata, daj Bože".

Mama je priznala da ni sama nije znala kako će da se organizuje za ovaj polumaraton, ali je onda trkačka kolica dobila od druga koji ima dvije kćerke i koji inače trči.

"I tako, krenuli malo, kilometar po kilometar. Mogu ti reći, prvi kilometar je onako malo nešto kenjkala, vidim ja, njoj se spavalo. I bukvalno poslije kilometar ona je zaspala, sama se uspavala. I ona je narednih devet kilometara spavala u kolicima. E, sad što sam ja radila, kako trčiš pa vidiš da je malo neravan pod. Kad vidim da je neravno, stanem i onda lagano pređem. Tu su bile šine i to, da je ne bih probudila, jer i meni je stalo i za dobrobit svih nas je da ona spava što duže. I ona je spavala do desetog kilometra. Narednih pet se igrala, inače voli sama da se igra, igrala se pojasom od kolica, ja sam imala prozorče odozgo kroz koje gledam. Igrala se pojasom i cuclom i poslije petnaestog je počela malo da kme-kme. I onda sam joj dala jednu igračkicu, ali šta je fora? Da me ne vidi. To je bilo, znači ne idem ispred nje, da me ne vidi, nego ona zna da sam ja tu, čuje me, ali me ne vidi".

Ova uporna mama zabavljala je Lolu dodajući joj igračkice, i to je tako trajalo negdje do 18,5 kilometara.

"Bila je bajka. E, onda je krenulo, onda smo, onda smo provalili glas, što se kaže. Onda je htjela da se presvuče, pošto je puno piškila. Onda sam stala sa strane, morala sam da presvučem bebu, i onda sam nastavila da trčim još nekih kilometar, otprilike, 19,5. Znači, tu je cilj, samo što nije, međutim, ona je počela opet da plače i bila je gladna, tako da smo morali da stajemo da jedemo kašicu na 19. kilometru. To je malo bilo nezgodno jer ono, ja iz punog trka stajem, saginjem se, malo grčevi u zadnjoj loži, ništa strašno i poslije toga je nastavila, bila je okej, malo onako kmekne već i to dosadilo, već je dva i po sata u kolicima, ali smo izgurali do kraja, dam joj drugu igračkicu i ona nastavi da se igra i bila je dobra".

Priprema za putovanje i trčanje sa bebom

Nela je pričala i o tome kako se pripremala za trku – ne u onom sportskom smislu, treninga i svega ostalog, već kao mama.

"Pa, mene je baš uhvatila velika frka jer prvo ta kolica smo preuzeli četiri dana prije trke, znači ona nikada nije bila u tim kolicima i nekako se zadesilo u Beogradu kad sam ja probala da se ona uvježba s tim kolicima koje su duplo veće od ovih, znači udobnija su, za nju su mnogo bolja. Međutim, njoj su nepoznata i tačno se desilo svaki put da sam je stavila u kolica oko sedam uveče u Beogradu kada smo vježbali da bude u tim kolicima. Međutim, ona je svaki put plakala", priznaje ova mama, dodajući da se njena kćerkica u Atini ipak brzo navikla na trkačka kolica.

"To mi je, na primjer, baš bilo frka, tako da nisam imala neku pripremu. Toliko sam bila u frci oko tih kolica i kako će to proći da sam zaboravila kofer da ponesem u Atinu. I moje i njene stvari su bile u tom koferu, sva sreća njena kozmetika i jedna njena presvlaka je bila sa mnom u rancu, ali ja sam toliko opterećena bila tim njenim plakanjem i kolicima, da sam ja rekla bratu ponesi Lolu, ja ću ostalo, da sam ja sve ponijela osim kofera. Onda mi je muž poslao kofer, ali ni to nije neka drama. Mislim, kupili bismo njoj stvari, opere se za pola sata, osuši se".

Savjet drugim mamama

Ova iskusna sportistkinja dala je i savjet svim onim mama koje bi možda voljele da i one urade nešto slično.

"Ja uvijek predlažem da se beba navikava bukvalno od rođenja na sve okolnosti. Ja sam Lolu bukvalno sutradan, znači izašla sam u utorak iz bolnice, ona je u srijedu bila u kolicima i bili smo u šumi. Rođena je u avgustu, znači jako je bilo toplo, ali prosto, OK, ne vodim je na sunce, ali sam je vodila predveče u šumu gdje je par stepeni ipak hladnije i da se ona navikava i na vazduh i da se navikava i na toplotu jer ne mogu ja nju da držim pod staklenim zvonom ako mi živimo tu gdje živimo. Znači ona prosto mora da se adaptira i na kolica i na ptičice u šumi i na pseći lavež, na primjer i tako dalje. Nekako, eto, navikavala sam je od rođenja na naš tempo života, proputovala je do sad osam zemalja".

Njen glavni savjet za mame je da više prilagode bebu sebi i da se ne plaše da krenu.

"Mislim, dešavalo se meni da krenem na trčanje, neće. Neće, dešava se, neće, nešto meni ne da, mene nešto boli. Ona neće, neće, pa Bože, bolje dva kilometra nego nula. Tako da, uvijek je bolje pokrenuti se i probati nešto, da bi u krajnjem slučaju znao šta možeš ili ne možeš. Ako sjedim kod kuće i plašim se, sigurno nećemo ništa dobiti time".

Nela kaže da će najvjerovatnije sljedeće trčati polumaraton u Banjaluci, sa suprugom, Lolom i dva psa, a za dalje će vidjeti.