"Ja ni u jednom momentu nisam sebe otpisala. Ja nisam htjela da umrem. Pojavi se misao, vidiš svoju sahranu i onda sebi kažeš “Ne, ne, nema šanse!” Ovo je samo izazov, ovo je samo zadatak koji treba da savladam.

I mnogo volim kada neko kaže  – ne možeš! Ma ko si ti? Ti mene ne znaš! Ja sama sebe znam. U svima nama ima samodestrukcija i volja za životom. Mislim da je mene ta moja želja da vidim, da budem prisutna održala. I naravno dovođenje u pitanje svega – zašto bih ja tebi vjerovala koji si tu sa mnom 7,5 minuta i vidio si moje dvije- tri dijagnoze i rekao to je kraj?! Život je čudo!

Mi možemo sve da okrenemo. Gledala sam toliko ljudi koji kada odluče da umru – umru. Počevši od mog djede, koji je u 65, zdrav i prav, odlučio da umre. Legao i umro. Ništa", rekla je Maja Volk.

“Treba imati iskonsku želju za životom.”

A kako da razmišlja običan čovjek kojeg uhvate strahovi? Kako da se izbori sa sobom?

"Ja nisam hrabra žena, ja sam kukavica, pobjegla sam sa hemoterapije. Ali ono što me izdvaja od drugih je to što sam odrasla u porodici koja je sve dovodila u pitanje. Ona mi je rekla: “Majo, dok tri različita ljekara ne kažu isto – uopšte ne vjeruj u tu dijagnozu.”

Mi živimo u copy/paste društvu gdje je neko nekad nešto rekao a mi mu danas vjerujemo. Sve treba da se dovede u pitanje. Ljudi griješe, sve mora da se preispita, piše Stil.

Glad za životom je važna. Nije to volja, nego glad za životom. Bila sam u opasnosti, i osjetila sam glad za životom – to je mene spasilo. To je bio momenat kada sam se okrenula ka budućnosti, a ne ka kuknjavi i prošlosti“, izjavila je Maja.