Radanović je otkrio da je kao dijete bio bolešljiv i da je patio od hroničnog bronhitisa, zbog čega je često boravio po bolnicama.

"Kao dijete sam bio često bolestan i moji roditelji su se baš namučili sa mnom. Stalno smo išli po bolnicama. Primao sam venske injekcije u čelo. Gušio sam se, a majka nije mogla da dođe sebi od tuge. Ja sam se gušio u nedostatku vazduha, a ona u suzama", ispričao je Sloba.

Posebno emotivno se prisjetio odlazaka u dječiji dispanzer u Zrenjaninu, do kojeg su putovali autobusom.

"Često smo odlazili u dječiji dispanzer u Zrenjaninu i do tamo smo dolazili autobusom. Na stanici je bio jedan kiosk u kom se prodavalo pecivo. Majka mi je tu uvijek kupovala pogačice i jogurt. Poslije terapije smo krenuli kući i tada mi je rekla da je bolje tog dana da prošetamo kroz grad umjesto da se vratimo autobusom", govorio je Radanović kroz suze.

Jedan detalj iz tog dana zauvijek mu se urezao u sjećanje.

"Kada smo prošli pored kioska, podsjetio sam je: „Mama, zaboravila si da mi kupiš pogačice.“ Odgovorila mi je: „Nema mama danas za pogačice, kupićemo drugi dan.“ Zato što nije imala novca za kartu nismo ušli ni u autobus, danas mi je jasno. Nekih 200 metara dalje na stazi smo pronašli 20 dinara. Bog nam ih je poslao! Bili smo srećni kao da smo pronašli milion dinara i odmah smo se vratili po pogačice i jogurt. Taj dan nikada neću zaboraviti. Njen ponos da ne traži ni od koga pare, njenu bol što nema da mi kupi kiflu i sreću kada smo pronašli pare za obrok.

Radanović je ispričao i kako je kao dječak u mraku čekao oca da se vrati s posla.

"U mraku sam čekao oca da mi donese skromni paketić za Novu godinu. Nestalo je struje, a ja sam nestrpljivo čekao da dođe iz firme. To su bili skromni paketići, u njemu je bio jedan mali voz. Obradovao sam mu se nevjerovatno i godinama sam se igrao tom igračkom. Uvijek sam bio zadovoljan sitnicama koje sam dobijao."

Uprkos nemaštini, ističe da je djetinjstvo bilo ispunjeno ljubavlju, a veliku ulogu imale su i njegove tetke.

"Bez obzira na to što nismo imali mnogo, majčine sestre su se trudile da meni, ali i mom bratu i sestri, ništa u životu ne fali. Kada je trebalo da krenem u školu, tetka koja živi u Češkoj me je potpuno opremila. Poslala mi je sve – od čarapa do kape. Jedan krevet je bio pun stvari, svezaka, pribora za školu. Kupila mi je i ranac. Nikada neću moći da zaboravim tu kap u moru stvari koje je učinila za mene – rekao je Sloba, brišući suze", piše Telegraf.