Pjevačica Sandra Afrika je otvorila dušu i ispričala da nije u kontaktu sa ocem i da je bio jako bolestan da ne zna da li je još živ.

Sandra Afrika je jednom pričala o odnosu sa svojim ocem i tada je otkrila da ju je šišao na ćelavo. Sada prvi put za Skandal otkriva sve o njenom životu i razvodu roditelja i traumama koje nosi iz tog perioda.

Kako si podnijela razvod roditelja?

“Pa moram da ti kažem lepo. Lepo tako što evo i dan danas kada pričam sa mamom i kad sednemo i razgovaramo. On je bio jako strog”.

Je l’ živ?

“Ja koliko znam jeste, sad možda i nije - ne znam, nemam kontakt nikakav sa njim. Kada pričam sa mamom, ona je donijela tu odluku da ode on od kuće i pošto je živio kod nas u kući u Kaluđerici, odnosno u kući moje mame, ona ga je spakovala samo jedan dan i to je bio kraj”.

Je l’ se sjećaš toga?

“Da sjećam se, bila sam uz nju tada. Bila sam tada četvrti ili peti razred osnovne škole. Bilo mi je teško da je gledam tada u tom trenutku i tim situacijama. Ona je donijela odluku da on ode, ali ga je jako voljela i bilo joj je teško. Tako da brat i sestra su bili jako mali oni su ’91 i ’92, ja sam ’98. U situacijama gdje ona vadi slike njihove sa svadbe, kida ih, cepa ih, svaku moguću sliku zajedničku koju je imala ona je pocepala, sve je to prošlo u đubre. Od nerviranja joj je opadala kosa i tako razne neke stvari”.

Je l’ bilo nasilja u vašoj porodici?

“On nije bio alkoholičar. Jedina mana koju ja sada iz ovog ugla imam jeste da nije volio baš da radi. Bilo mu je ljepše tako da bleji, da baka šalje sve što šalje i da to bude tako. Nije bio baš za porodicu da ide da radi i da gleda to troje djece koje je napravio, tako da nekako je i to sve palo na mamu”.

Kako ste se otac i ti slagali kada recimo mama bude na poslu, a ti ostaneš sa njim?

“Pa nikako zato što je on uvijek upravo koristio to kada mama nije tu da nas nešto, ne znam... Ja kec dobijem u školi, on me ošiša na ćelavo. Stvarno mislim da to nije način vaspitavanja djece, mislim da ne možeš da uzmeš žensko dijete zato što je dobilo keca u školi da ga ošišaš na ćelavo”.

Šta si govorila u školi kad su te pitali?

“Ništa, šta da radim. To nije jednom, to je bilo tri puta možda, četiri, ne znam ni ja. Taman poraste kosa do nekle nešto... Gledam slike iz osnovne škole, vječno mi kratka kosa, kao dječak da sam. U tom nekom smislu je bio prestrog, ne osuđujem ga. Nije se snašao u tom roditeljstvu, mislim da se uplašio tog momenta žensko dijete šta ću sada, ajde sada da budem prestrog, jer nije on drogirao, nije pio, nije došao pijan pa ne zna šta radi pa baljezga tu po stanu pa šiša na ćelavo koga stigne. Mamu nikada u životu nije udario, ne mogu da pričam nešto što nije istina.

Uvijek je mama bila ta koja nešto radi po kući, on je volio tu muziku, tehno muziku u drugom je fazonu i uvijek je imao neke velike zvučnike i pojačala i on to pusti, sluša i uvijek je zvao Šaci i kaže dođi Šaci ljubavi, sjedi bre ovdje kod mene, a ona čekaj bre Šaci – uvijek je radila nešto po kući i vječno kuva ručkove, bila je u tom fazonu. Nikada stvarno na nju nije dizao ruku, ali na nas to je strašno. Tukao nas je čak jednom, imala sam tri godine, ukrala sam jaja kod komšinice. Prešla sam žicu i ona je imala neke kokoške i ukrala sam, možda ja to nisam ni ukrala sa tri godine. Ne znam, vidjela sam jaje i ja sam ga samo donijela kući i šta sad, ništa strašno. Možeš da objasniš, a možda i ne možeš da objasniš djetetu od tri godine, stvarno ne znam da li je okej ili nije, a mislim da ne treba da uzmeš kabal od televizora tri puta da ga presaviješ i da time udaraš dijete”.

Jesi zapamtila batine?

“Kako nisam, imala sam tri godine. Samo znam momenat kada je mamina prijateljica došla u tom momentu i rekla Saša, šta radiš, ubićeš dijete, u fazonu jel si normalan. Gdje je on u tom zanosu i nju onako udario, gdje je ženi na butini ostao od kabla ožiljak. Onda možeš da zamisliš kakva sam ja bila. Za mene je to preterano i mislim da nije normalno takvo vaspitavanje djece. Uvijek sam imala šiške, voljela sam da nosim šiške kao mala i znaš kako kad spavaš pa ti se šiške pokvare naprave ti se čuperci i ja svako jutro umijem se, operem zube, idem u školu i ja uvijek pokvasim šiške da budem uredna da mi ne budu šiške ovako kako ću da idem u školu takva ko kreten. A on kao šta se ja sređujem za školu”.

A ja mala, mislim čisto samo da mi kosa bude uredna, ne mogu tako čupava. Sve mu je smetalo. Sad sam starija pa pokušavam da ga shvatim ili da doprem do tog mozga. Moje jedino opravdanje koje kažem je mislim da se on samo našao u toj ulozi i da se uplašio da ima žensku djecu, jer mog brata nije toliko maltretirao dok mene i sestru jeste. Jeste i njega, a ne toliko. Jedan napravi grešku od nas troje, bukvalno neka roletna, na primjer, neko zezne, on je brat, on je mali i svi troje bili ošišani na ćelavo dok je mama bila na pijaci. Žena došla kući, pala u nesvjest ispred vrata – ostaviš djecu normalnu, kad se vratiš, oni svi troje na ćelavo ošišani.

A kad je odlazio kako je to djelovalo?

"Ništa, spakovala ga je. Jako smo bolje funkcionisali, bili smo sretni".

Je l’ to posljednji put da si ga vidjela?

“Ne, vidjela sam ga poslije toga”.

Je l’ dolazio da vas obiđe?

“Naravno da nije. Osamnaesti rođendan nikome nije čestitao niti meni”.

Je l’ on zna ko si ti sada?
“Zna”.

Da li si se čula…

“Vidjela sam ga prije par godina. Nisam ga srela nigde nego je mama srela kuma koji je nas krstio. To je bio neki dobar drugar njegov u to vrijeme, poslije su se i oni nešto razišli. Srela ga je i rekla da je Saša, moj otac, jako bolestan i onda je mama naravno u tom momentu, pošto sam ja najstarija, najzrelija kako god, došla do broja telefona da ga ja pozovem i odem da ga posjetim. I ja, šta ću, kao najstarija, otišla sam i on je tada živio u stanu sa mamom i tatom. Sa mojom bakom i dekom, oni su ga gledali. Primao je neku hemoterapiju, uopšte nije ni trebalo da prima jer nije imao nikakav rak ni ništa nego su ljekari nešto pobrkali, to je njegova neka priča. Stvarno ne znam ni kako je to moguće, ali dobro, ok. Gdje je on pao u krevet i stvarno jako bio loše”.

Šta ti je rekao?

“Kada sam ga prvo vidjela, stvarno sam se isplakala kao niko i stvarno mi je bilo teško jer ga dugo godina nisam vidjela. Prije toga i onda, pogotovo ono stanje u kojem sam ga vidjela, bilo mi je katastrofa. Noge su mu bile kao moje ruke sada i ležao je tako, ne može čovjek do WC-a da ode. Mislila sam da je gotov i da će umrijeti. Poslije se izvukao koliko znam, ali od tada se nismo čuli”.

Jesi imala nekad želju da ga pozoveš?

“Ne, ne”.

Ti nemaš osjećaj da ti on otac?

“Pa imam osjećaj, znam da mi je on otac. Imam osjećaj u tom smislu, ali neku želju da mi nedostaje ili nešto, to nemam. S lagala bih kada bih rekla da imam, skroz sam mrtva hladna”.

Da li bi ti bilo žao kada bi ti rekli da je umro?

“Pa vjerovatno da da. Ne znam sad šta bi bilo kada bi bilo, ali vjerovatno da. Ne znam, a onda da saznam poslije nekog određenog vremena da, opet ne znam, niko bi mi rekao”.

Možda baba, kum…

“Baka je umrla možda ima već sada tri godine, niko živ nije javio. Majke mi, tako sam saznala. Ja sam se našalila na tu svoju neku stvar, tako mi nekako lakše, ali ni ta baka mene nikad u životu nije pozvala. Dok moja baka iz Njemačke fizički nije tu, a ja sam stalno sa njom i na vezi. Prije neki dan me zvala na Viber, čujemo se, kada sam tamo i pjevam, uvijek ostavim jedan dan, odem na ručak, ispričamo se”.

Ti sad njima pomažeš?

“Jeste, super je i stvarno imamo jako lijep odnos."

(Kurir.rs/Scandal)