RUSKA ANA FRANK Sudbinu koju je doživjela ne zaslužuje nijedno dijete

ALOONLINE.BA/ISTORISJKIZABAVNIK | Razonoda ∙ 27.08.22 15:08 ∙ 0

On i danas služi kao podsjetnik na strahote koje su proživljavali civili u okupacionim zonama tokom nacističke invazije

FOTo: Pixabay

Iako svi znaju za dnevnik Ane Frank postojao je još jedan, manje poznat dječiji zapis o njemačkoj okupaciji tokom Drugog svjetskog rata. Iako možda nije tako detaljan kao Anin, dnevnik Tanje Savičeve nije ništa manje dirljiv. On i danas služi kao podsjetnik na strahote koje su proživljavali civili u okupacionim zonama tokom nacističke invazije.

Ovo je njena priča…

Opsada Lenjingrada

Tatjana Nikolajevna Savičeva bila je sovjetska djevojčica. Njen život pre rata nije se mnogo razlikovao od života miliona ruske dece. Otac joj je umro kad je imala šest godina, pa joj je majka ostala sama sa petoro djece — djevojčicama Tanjom, Evgenijom i Ninom i dječacima Mihailom (Mišom) i Leonidom (Ljokom).

Savičevi su planirali da ljeto 1941. provedu u selu, ali ih je napad na Sovjetski Savez 22. juna u tome spriječio. Svi sem Miše, koji je ranije otišao, odlučili su da ostanu u Lenjingradu. Upravo ovaj postupak za porodicu Savičev pokazaće se kobnim.

Porodica je pomagala sovjetsku vojsku – Marija je šila uniforme, Ljoka je radio kao projektant u ministarstvu ratne mornarice, Ženja u fabrici municije, Nina na izgradnji gradske odbrane, a ujaci Vasja i Ljoša u protivvazdušnoj odbrani. Tanja je, kada joj je bilo samo 11 godina, kopala rovove.

Nekoliko dana nakon što se Nina jednostavno nije vratila sa posla, majka je Tanji dala sestrinu svesku. Nju je djevojčica koristila da započne mali dnevnik. Ranije, Tanja je imala pravi, obimniji dnevnik, ali ga je spalila kada ničega drugog nije bilo za ogrev.

Nezamisliva tragedija

Svaki dan, Tanjina sestra Jevgenija ustajala je prije zore. Hodala je nekoliko kilometara do fabrike u kojoj je proizvodila nagazne mine radeći u dve smjene. Sem toga, donirala je krv. Usled svega toga, tijelo joj je oslabilo, pa je umrla u fabrici 28. decembra 1941. godine.

Kratki zapisi koje je Tanja napravila u svom dnevniku pokazuju sav horor sa kojim se susrela počev od tog dana:

“Ženja je umrla 28. decembra u podne 1941.
Baka je umrla 25. januara u 13 časova 1942.
Ljoka je umro 17. marta u 5 ujutru 1942.
Ujak Vasja je umro 13. aprila u 2 časa poslije ponoći 1942.
Ujak Ljoša je umro 10. maja u 16 časova 1942.
Majka je umrla 13. maja u 7:30 ujutru 1942.
Savičevi su umrli. Svi su umrli. Tanja je ostala sama.”

Avgusta 1942, Tanja je postala jedna od 140 djece spašenih iz Lenjingrada i dovedenih u selo Krasni Bor. Bila je potpuno sama, izgladnjela i evidentno u stanju šoka. Malo je govorila i još manje jela iako joj je to bilo potrebno.

Anastasija Karpova, učiteljica u tamošnjem sirotištu, poslala je pismo Tanjinom bratu Mihailu, u tom momentu njenom jedinom živom srodniku: “Tanja je živa, ali ne izgleda zdravo. Doktor koji ju je posjetio kaže da je veoma bolesna. Potrebni su joj odmor, posebna njega, dobra ishrana, bolje okruženje i, prije svega, majčinska briga”.

Maja 1944, usljed pogoršanja stanja, Tanja je poslata u bolnicu u selu Šatki, gde je umrla mjesec dana kasnije, 1. jula, usljed crevne tuberkuloze.

Iako mnogo manje poznata od priče Ane Frank, sudbina Tanje Savičeve bila je poznata i na našim prostorima. Mika Antić je napisao prozu “Jedan izgubljeni randevu” inspirisan njenim dnevnikom: “U Lenjingradu je proljeće, mila moja. Uskoro počinju bijele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, prije tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara. A vi ste umrli. Ovo je moj izgubljeni randevu.”