Kad je Vuk Karadžić umro, njegovi najbliži posumnjali su u zvanični uzrok smrti, a kad su grobari podigli sanduk sa njegovim tijelom ostali su u šoku. Njegova žena Ana Kraus iznijela je svoje mišljenje i otkrila zašto sumnja u doktora koji ga je liječio.

Ana Kraus bila je žena za sve sposobna, djecu je uglavnom odgajala sama budući da je Vuk imao česta putovanja. Ana je bila kćerka bogatog austrijskog trgovca, živjela je u Beču, a za Vuka se udala kad je imala 18 godina.

Njih dvoje dobili su trinaestoro djece, dok je većina umrla kao odojčad ili još nedorasla za školu.

Jedan Vukov biograf izračunao je da je Vuk čak 11 godina bio odvojen od porodice. Tako se o djeci uglavnom starala Ana. Koliko je Ani bilo teško i koliko nije željela da živi sa Vukom u Srbiji, govori i sačuvana prepiska između Ane i Vuka, naročito ona iz 1830. i 1831. godine.

[caption id="attachment_364725" align="alignnone" width="1000"] FOTO: Wikipedia[/caption]

U to vrijeme Karadžići su se privremeno preselili u Zemun. Trebalo je da se presele u Beograd, u kome se Vuk zatekao na nekom dužem zadatku, ali Ana nikako nije željela da napusti austrijsku okupacionu zonu i stupi na tlo mlade srpske Kneževine. Zato je Vuk stanovao u Beogradu, a Ana sa djecom u Zemunu. Vuk je, s vremena na vrijeme, nagovarao Anu da pređe rijeku. Ona ga je odbila sljedećim rečima:

"Po mom mišljenju, bolje je da odustanemo od našeg puta za Beograd ako je to skopčano s raznim neprilikama i poteškoćama. Novca nemam više mnogo i neću imati dovoljno do kraja septembra. No ne pitaj me gde sam tako mnogo potrošila. Ako ne veruješ meni, bolje se raspitaj kod drugih ljudi kako je sve skupo u Zemunu i čovek ne može ni da dobije šta hoće i šta želi…"


Ovo je dio Aninog pisma od 18. avgusta 1830. godine. Kao i sva druga njena pisma objavljena u sabranim djelima Vuka Karadžića, znatno je izmijenjeno i ispravljeno. U originalu, svako Anino pismo čini jedna rečenica, bez ijednog znaka interpunkcije. Jezik je nestandardan, sa mnogo pogrešaka, tako da su prevodioci imali težak posao.

Anino mišljenje o Srbiji najpotpunije je izraženo u pismu od 12. marta 1831. godine:

"Htela sam još juče da ti pišem, ali nisam mogla. Još na putu iz kontumaca došlo mi je da zaplačem, a kada sam stigla kući izbio je moj bol, gorko sam plakala, te sam već mislila kako ću se ugušiti u suzama. Počela je da me trese jaka groznica i bila sam primorana da legnem u krevet. Teško mi je kad pomislim da treba sa svojom jadnom decom da živim sa one strane; više volim da me smrviš skupa sa ovim plodom koji nosim pod srce; zgazi me nogama kao crva koji zna samo da se grči ali ne može da pomogne sebi! Znam da će se tvoj bes na meni iskaliti, jer ne mogu da ispunim tvoju želju, ali ne mogu samu sebe prisiliti, stoga ti kažem da mi se osvetiš ako misliš da sam zaslužila. Iz tvojih ruku smrt mi neće biti teška…

Gajio si uvek preveliku ljubav prema svojoj otadžbini. I ja volim tvoju otadžbinu, jer volim tebe. Ali možeš i sam uvideti da ja u tvojoj otadžbini ne mogu da živim, naročito pod današnjim okolnostima, među ljudima koji govore drugim jezikom, imaju druge navike, običaje i veru…

Moje se srce neće smiriti dok mi ne obećaš da me nećeš voditi u Tursku, čak i kad bi me tamo i knjeginjom načinio. Više volim da budem ovde, makar i među poslednjim ženama. Za sada jedino želim da krenem tebi na nekoliko meseci, radi dogovora o mnogim stvarima, ali te zaklinjem našom ljubavlju i vernošću, da mi u vreme mog porođaja dozvoliš da se vratim…"


Poslije ovoga, Vuk je odustao od nagovaranja, pa se prepiska vratila ustaljenim tokovima, sa novcem kao glavnom temom.

BONUS VIDEO: