Zrelu šljivu Ivanovići presijecaju i od nje odvajaju košticu. U hladu na seoskom imanju, u sezoni svakog dana za sušenje pripreme 100 kilograma zrelih plodova. Jednostavnom procesu, prethodile su, kažu, godine istraživanja i pronalaženje sorte koja je najbolja za ovu tehnologiju, piše RTS.

„Šljivu beremo popodne, negdje oko pet-šest sati, idemo u voćnjak i približno oberemo nekih 100 kilograma. Dok se stigne kući, tu je već mrak. Sutra ujutru, ustajanje u pet sati, u pola šest, čaj, i poslije toga dolazimo ovdje i počinjemo cijepanje šljiva. Negdje do podne, iscijepamo tih 100 kilograma“, navodi Mirko Ivanović iz Družetića.

Dragica Ivanović objašnjava: „Raširimo je da bi mezokarp bio ka suncu. Da bi se tako sušilo, ukoliko šljiva ostane ovako zatvorena, ona se ne može osušiti za tri dana. Onda nam ona pravi problem. Jako je važno da bude šljiva zdrava, da se lijepo presiječe i da se stavi pravilno na sušenje“.

U plasteniku na suncu, šljiva se sporije suši nego u sušarama i na taj način čuva se njen kvalitet. Od četiri kilograma svježeg roda, Mirko i Dragica dobiju kilogram suvog ploda.

„Kad se suši u klasičnim sušarama, to traje 24 časa i suši se na 83 stepena Celzijusovih. Tu su fiziološki procesi drugačiji, sve je ubrzano. Upravo ovdje je sve drugačije. Ovdje ide sporije. Temperatura ovdje može da dostigne 63 stepena. Ali obično je između 50 i 60 stepeni. Kad se postepeno proces sušenja odvija, onda to utiče na kvalitet, ako dižete temperaturu, onda se šećeri sagorijevaju, onda propadaju šljive, ne valja. Što je niža temperatura sušenja, kvalitet je bolji“, ističe Mirko Ivanović iz Družetića.

Šljiva je ove godine dobro rodila, ali je lošijeg kvaliteta, dodaju složni supružnici. U domaćinstvu na 309 metara nadmorske visine, u sezoni koja traje oko tri sedmice, proizvedu nekoliko stotina kilograma suve šljive.

„Za naše prijatelje, za naš rod, za našu djecu ovo radimo. Zadovoljstvo, ništa više. Jedva čekamo da počnemo sa ovim. I zato nije teško ustajanje u pet, i radimo do uveče“, kaže Dragica Ivanović.

Na pitanje da li je – zadovoljstvo biti i na selu, Mirko Ivanović odgovara: „Ajoj, da vam kažem. Ja sam ovdje rođen, čim sam završio studije, svaki petak sam dolazio. Čak je bilo situacija da se vratim iz inostranstva, Pariza, i Dragica me čeka na aerodromu, ne idem u stan, nego idemo u selo“.

U biografijama Ivanovića su brojni naučni i stručni radovi. Mirko je bio profesor Poljoprivrednog fakulteta, a Dragica naučni savjetnik u Institutu za kukuruz „Zemun polje“. Ponosni su na dvojicu sinova, koji su po ugledu na roditelje izabrali iste profesije.