Umijeo je Aleks Ferguson da bocne tada velikog rivala tvrdnjom da je Arsenal kandidat za titulu samo dok ne dođe mart pa se u Londonu uplaše mogućnosti da osvoje titulu. Mart je sada prošao, ali Arsenal kao da opet proživljava traume nekih prethodnih generacija. Jer iako je imao titulu u jednoj šaci, dozvolio je sebi da ponovo otvori šampionsku trku, pošto je na svom Emirejtsu poklekao pred Bornmutom – 1:2 za početak 32. kola Premijer lige.

Apsolutno zaslužena pobjeda Trešnjica, potpisana golovima Žuniora Krupija i Aleksa Skota, znači da je Arsenal ostao na devet bodova ispred Mančester Sitija s tim da ima dvije utakmice više i veliki izazov koji ga čeka narednog vikenda kada će baš Građanima gostovati u potencijalno odsudnoj bici u ratu za pehar.

Istina, Tobdžije u finišu sezone imaju ipak lakši raspored od rivala, izuzev Sitija najbolje plasirani protivnik biće mu Fulam, trenutno deveti na tabeli. Siti pak već sutra ima Čelsi, zatim Arsenal, kasnije Everton, opasni Brentford, Aston Vilu za kraj…

Ali ne tabela, već igra je ono što treba da plaši Mikela Artetu. Jer igre – nema. I odmah od starta se vidjelo da će ovo biti jedna od onih utakmica u kojima su Arsenalovi navijači za 90 minuta starili po godinu ili dvije. Gosti su kao hrtovi pritiskali odbranu domaćina i sprečavali Artetin tim da razvije ono malo akcija što u posljednje vrijeme uspijeva, pa se, kao i mnogo puta do sada, sve uzbudljivo pred Bornmutovim golom dešavalo poslije prekida, uglavom kornera.

A, da utakmica za 90 odsto ljudi na tribinama dobije karakter blažeg nervnog sloma pobrinuo se Žunior Krupi već poslije 17 minuta igre. Mada bi morao da pošalje zahvalnicu i Rajanu Kristiju, koji je lukavim pasom pocepao odbranu Arsenala, da bi centaršut Adrijena Trufera zakačio Vilijama Salibu i odbio se pravo na nogu 19-godišnjeg Krupija. Mladi Francuz tako je stigao do već desetog gola u Premijer ligi, iako je sezonu počeo na klupi. Polako raste u jednog od zanimljivijih igrača lige.

U Arsenalu raste samo pritisak, mada Siti nije još blizu. Ali ponovimo: teoretski, razlika od ovih devet bodova vrlo brzo bi mogla da se istopi do nule, a pitanje je da li bi Artetini izabranici umjeli da se nose sa tim. Nervoza im se već sada vidi u svakom kontaktu.

Jesu oni pokušavali, ali već dugo se Arsenal muči u kreiranju šansi i živi maltene isključivo od prekida. Tako je bilo i u 34. minutu, poslije jednog kornera stvorila se gužva u šesnaestercu Bornmuta, Gabrijel je šutnuo, a nesrećnog Kristija lopta je pogodila u ruku. Nije imao ni vremena da je skloni, ali niko mu nije kriv što je bila ispružena u visini glave. Čist penal koji je Viktor Đekereš – iako je Đorđe Petrović pročitao gdje će Šveđanin da šutira – pretvorio u izjednačenje.

Taj gol jeste skinuo golem teret s leđa domaćih, ali nije mnogo toga promijenio na terenu ni u utisku da Arsenal prosto ne igra šampionski fudbal. Bez Martina Edegora i Bukaje Sakoa napad nije bio tečan, a one rijetke šanse – poput udarca Deklana Rajsa sa 20 metara ili par prijetećih, pogađate, kornera – ničim nisu nagovještavale potpuni preokret.

Niti se to desilo. Štaviše, u 74. minutu kombinovali su defanzivci Arsenala, kombinovali dok su im se kolena tresla, i naravno izgubili loptu. Dejvid Bruks šalje pas naprijed, Evanilson ju je samo očešao taman toliko da je proslijedi u noge Aleksa Skota, a on je matirao Davida Raju za novo vođstvo gostiju.

Na kraju i tu zasluženu pobjedu, koja Bornmutu vjerovatno ništa neće značiti, iako bi mogli da se porvaju za Evropu. Ako ništa drugo, bar je pao klupski rekord, ovo je bila 12. uzastopna utakmica ekipe Andonija Iraole u Premijer ligi u kojoj nisu doživjeli poraz.

Ozbiljan tim svakako, ali ko želi da bude na engleskom tronu prosto mora da dobija ovakve utakmice. Arsenal ovo sebi nije smio da dozvoli.

 

(MozzartSport)