Porodica Milovanović ističe da se ne mogu oporaviti od tragedije koja ih je zadesila

Porodica Lazara Milovanovića (19), koji je ubijen u masakru Uroša Blažića u Malom Orašju i Duboni 4. maja, od kobnog dana pokušava da nastavi život. Lazarov otac Milana kroz suze govori o 4. maju, ali i kako im je tragedije promijenila život. Bol i tuga se ne smanjuju, a svaki novi dan im počinje uspomenom na Lazara.

Stravičan masakr dogodio se u mjestima Malo Orašje i Dubona, 4. maja 2023. godine, kada je monstrum Uroš Blažić ubio devetoro mladih i ranio veliki broj ljudi. Ubica i njegov otac, Radiša Blažić, osuđeni su na po 20 godina zatvora zbog stravičnog zločina. Blažić u trenutku zločina nije imao navršenu 21 godinu života, pa je jedina maksimalna kazna na koju je mogao biti osuđen upravo ta od 20 godina zatvora.

Među ubijenima u Malom Orašju je i mladić Lazar Milovanović, a njegov otac Milan, jedva je smogao snage i ispričao koliko im se život promijenio od kobnog 4. maja.

- Nedavno smo se skupili tamo, tako idemo mi roditelji kada je neki važan datum, tad se malo ispričamo. Sve je već rečeno i onda kad moramo da pričamo o tom danu, prolazimo opet kroz to, a ne možemo ništa da promijenimo. Samo želimo da uđemo u normalu, koliko je to moguće, kada je i to suđenje sada završeno. Moramo da posvetimo pažnju i kćerki, ona je zatvorena, dosta drži u sebi - počinje priču Milan.

Porodica Milovanović ističe da ne mogu da se oporave od tragedije koja ih je zadesila.

- Znalo se već će on da dobije 20 godina, a za Radišu nismo očekivali toliku kaznu, ali sud je presudio dobro. Svakako da zaslužuju. Što se tiče ubice, da je kazna mala, mala je, nema šta da pričamo. Ako se pogleda koliko je djece stradalo, koliko je ranjeno, koliko to vremena ispadne po detetu? Pratili smo i neke slučajeve u Americi, kako se sudi u tim situacijama, možda je moglo da se sudi po nekom „Lex specialis“, zbog težine zločina. Doživotna je najmanje što je zaslužio - ističe neutješni otac.

Detalji sa suđenja ostavili su neizbrisiv trag ne sve porodice, od koji su neki tek tada prvi put čuli da kako su im djeca ubijena.

- Samo suđenje je bilo dosta mučno i potresno, a kada je izricana presuda, sudija je do detalja čitala sve povrede, što nismo očekivali. Bilo je kao da ponovo proživljavamo tu noć. Neke porodice su znale detalje, mi smo čitali obdukcioni nalaz, ali pojedine porodice nisu imale snage da čitaju i onda su to proživjeli dosta stresno. Rane na Lazinom telu vidio sam odmah, dok smo ga nosili u automobil, već tada mu nije bilo spasa - kaže neutješni otac.

Kako nam je opisao, on je stigao malo kasnije na mjesto zločina, zajedno sa svojim prvim komšijama, porodicom ubijenog Nemanje Stevanovića.

- Bili smo kao u transu, bunilo neko nas je obuzelo. Već je tu bilo puno ljudi i policije, ali kao da nikoga nisam vidio, kao hipnotisani smo gledali samo u naše dijete, da ga nađemo i spasemo. Supruga je te večeri radila drugu smjenu, Lazar je trebalo da je sačeka i doveze kući. Već sam bio krevetu, spremao se za spavanje, kada me ona pozvala i rekla da se nešto desilo, da je policija na Ravnom gaju i Hitna pomoć - opisuje Milan početak kobne večeri.

Majka ubijenog mladića pokušavala je da dobije sina oko 22.30 časova, ali on se već tada nije javljao na telefon.

- Kada mi je javila, odmah sam pozvao i komšije da krenu sa mnom, pošto im automobil nije bio tu. Kada smo stigli na Ravni gaj, ugledao sam Lazu, bio je odmah pored vatre. Laza već tada nije bio živ, pokušao sam i veštačko disanje da mu dam. Ulazne rane su bile blizu srca i nije bilo nikakvih znakova života - objašnjava Milan teškim glasom.

https://aloonline.ba/region/srbija/bahati-monstrum-te-je-lisio-zivota-majka-dalibora-ubijenog-u-duboni-napisala-potresnu-pjesmu/

Na mjestu zločina kobne večeri bio je prisutan i veliki broj roditelja, sa kojima je kasnije proveo noć u Urgentnom centru. Roditelji, braća i prijatelji snalazili su se kako znaju samo da pogođene prevezu u bolnicu, pošto nije bilo dovoljno vozila Hitne pomoći.

- Nama nije bilo realno da se to dogodi i mogu da kažem da, ni dan danas, nismo prihvatili da se to dogodilo. Ovo je malo mjesto, znamo se svi u okolini, nismo znali da postoji neko toliko problematičan da je u stanju da uzme pušku i pobije djecu i rani toliko njih. Naša djeca su bila druželjubiva, voljeli su život… Laza se sa Nemanjom najviše družio, mi smo prve komšije - kaže Milan.

Milan Milovanović nam je objasnio da bez obzira na sve razlike u godinama i interesovanjima, to nikada nije predstavljalo problem za djecu Dubone i Malog Orašja.

- Družili su se dosta. Kod Pece su se često skupljali i pravili palačinke. U Ravni gaj su išli uvijek kada su utakmice. Neizostavni deo njihovog druženja bila su veselja, tada su počela i punoljetstva. Bilo je Lazino punoletstvo. Marko je neposredno pre toga pravio punoljetstvo. Bili smo u bunilu kad se sve izdešavalo, a o ubici nismo ni pomišljali, niti smo imali neku informaciju. Bili smo koncentrisani da pomognemo djeci, a tek smo kasnije saznali ko je i šta je - kaže neutješni otac.

BONUS VIDEO: