Nikola je bio najmlađa žrtva Uroša Blažića, koji je počinio nezapamćeni masakr u Mladenovcu, a razredna je u susret obeležavanju pet meseci od njegove pogibije objavila priču o svom učeniku koju vam prenosimo u celosti:
„Poštovana doktorka,
Ja sam Ivana Bošković, nastavnica srpskog jezika i književnosti i odeljenski starešina stradalog Nikole Milića. Nikolina mama mi je rekla da pišete o njemu i ostalim žrtvama strašnog masakra koji se dogodio u našem lepom, mirnom, pitomom selu. Produžili ste nam uspomene na izgubljenog druga i učenika i omogućili da i drugi upoznaju našeg dragog Nikolu. Mnogo vam hvala na tome.
Ako Vam mogu pomoći na neki način, stojim Vam na raspolaganju, a i drugari iz njegovog bivšeg odeljenja takođe i oduševili su se kada su saznali da će se pisati o Nikoli.
On je porastao u našoj školi, drugari su ga obožavali, a i nastavnici. Tuga za njim nas je još više ujedinila. Bilo je mnogo teško prihvatiti i pomisao da jednog divnog i lepo vaspitanog bića više nema. Rado bismo da oživimo uspomene na njega, da ponovo pregledamo fotografije, snimke…
Mnogo mi je žao i teško. Svu decu sam poznavala pošto radim u prosveti, u ovoj školi već 18 godina. Nekima sam predavala, a nekima bila razredna kao Nikoli. Posle masakra, neka deca su dolazila da mi ispričaju šta su doživela… Plakali smo zajedno i dalje plačemo na samu pomisao.
Ovo je naša slika posle masakra. Deca su u majicama sa Nikolinim tekstom i u njegovoj omiljenoj boji. Majice su bile spremne za zadnje dane školske godine, pred malu maturu. Nažalost, Nikola nije stigao da je obuče.
Ova slika stoji ispred njegove i naše bivše učionice kao malo spomen obeležje na Nikolu. Tu je njegova stolica, sto, potpisi drugara. Uskoro ćemo u školskom dvorištu posaditi lipu za Nikolu. Neka nas ona dočekuje svojim mirisom kad dolazimo na posao, kao što je i Nikola svima otvarao vrata sa osmehom. Nekada je Malo Orašje bilo selo radosti i veselja, a sada je uronilo u tamu, sivilo i tugu iz koje neće lako izaći. Mi nismo prestali da tugujemo.
Subota, 6. maj, Đurđevdan, dan sahrane petoro mladih iz Malog Orašja i petoro dece iz škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, biće zapamćen kao jedan od najtužnijih dana u Srbiji. Stoje učitelji, nastavnici, direktorka i dočekujemo našu decu… Beskrajna tuga. Molim se da roditeljima stradalih Bog podari snage da u tolikom bolu izdrže i da izvedu na put i drugu decu. Posle Kragujevca i streljanja đaka, nije bilo tužnije priče o nastradaloj deci. Mi negujemo i čuvamo uspomenu na Nikolu. Za Nikolin rođendan, deca su posetila njegovu majku. Isplaču se tako i bude im lakše, a tako im je i Nikola bliži.
Noć između 4. i 5.maja…
Zvoni telefon, poznat glas majke jednog mog učenika: „Ivana, neko je pobio našu decu! Pucao je!“
Šok! Ne razumem!? Odbijam da je razumem. Nemoguće je! To se ne dešava! Ovo je samo ružan san… Preplašena majka u suzama pominje imena, ali moje sećanje je izbrisano. Ne sećam se nikog, ne razumem šta mi govori… Uključujem spikerfon. Sada sluša i moj suprug i prevodi mi: Orašje-Dubona-Šepšin… Razumela sam konačno samo poslednje dve rečenice: ‘Moj sin je živ, ali Nidža je kritično’.
Kako Nidža može da bude kritično? On je zdrav, jak, najviši je u razredu… To je Nikola koji je jutros, 4. maja, šetao hodnikom škole oko svoje majke i mene dok smo gledale njegove ocene. Obe ga opominjemo da popravi ocene jer očekujemo da bude odličan. Majka ga podseća da ima još samo 20 dana do kraja školske godine. Posle ide mala matura, pa upis u srednju školu.
Ko bi mogao i da pomisli da on od života ima još samo to popodne!?
Da će se upravo u toj kobnoj, jezivoj noći njegov tek započeti život završiti na najsuroviji način.
Da li smo bile suviše grube, da li smo ga suviše kritikovale zbog malo lošijih ocena…? A morale smo biti blage jer je on bio blag kao rosa jutarnja. Visok, krupan, oči uplašene srne, a osmeh anđela. Sluša obe i prihvata naše savete. Kao uvek drag, vaspitan, poštuje starije. Dečak koga obožavaju i učenici i nastavnici. Dečak koji kulturno otvara ulazna vrata škole, nasmejan i vedar, pozdravlja nastavnike i direktorku kad dolaze na posao. Njegova dobrota nas sve obasipa kao sunčevi zraci. On nam ulepša ulazak u školu.
I taj i takav Nikola je sada u kritičnom stanju!?
Ne! I sto puta ne!
Tek kasnije sam uspela da složim u glavi sve što mi je uplakana majka govorila. Znam svu tu ubijenu decu. Nekima sam predavala, nekima bila razredni starešina kao Nikoli. Učila sam ih i ja i sve moje kolege. Rasli su svi tu, pored nas.
U zbornici muk, neme suze, niko ne veruje, niko ne prihvata… Gledamo se preplašeni. Da li je moguće!?
Treba otići na sahranu… Djeca žele da isprate svog druga.
To je poslednje što mogu da učine za njega. To je naša poslednja ocena i poslednja uteha. Škola je trebalo da ga spremi i isprati u srednju školu, kao i ostalih 20 učenika. Umesto toga, mi Nikolu ispraćamo na večiti počinak. Nastavnici se trude da budu hrabri pred decom i zbog dece. Tu su i drugi roditelji i druga deca. Celo selo je tu da isprati zauvek petoro divne dece, pet momaka koji su ceo život proveli zajedno i koji su sahranjeni istog dana. Kao u poznatoj pesmi Desanke Maksimović.
Još jedna „Krvava bajka“ na surovom Balkanu.
Njih je petorica, pet poređanih kovčega, pet majki, pet očeva, sestara, braće… rođaka, drugova, kumova. Sve ih poznajemo, a ne umemo da ih utešimo, ni sebe, ni njih, ni decu.
Suze, vrisak, jecaji paraju nebo. Bezbroj pitanja bez odgovora. ‘Kako baš oni… Zašto baš oni!?’ Stoje učitelji, nastavnici, direktorka i dočekujemo našu decu… Beskrajna tuga. Molim se da roditeljima stradalih Bog podari snage da u tolikom bolu izdrže i da izvedu na put i drugu decu. Posle Kragujevca i streljanja đaka, nije bilo tužnije priče o nastradaloj deci.
Ponedeljak. Prvi dan u školi bez Nikole, možda još teži nego prethodni dani.
Stižem na prvi čas. Već sam dobila uputstva kako se ponašati sa decom u ovakvim situacijama. Nisam sigurna da sam razumela pravila, niko od kolega nije. Ulazim u odeljenje, vlada muk, neprirodno sivilo. Samo tren posle toga kreću suze, jecaji, vika, bes… Neki se guše u suzama… neko viče, besan je… Ko im je druga oduzeo, kako se drug vadi iz srca? Ne prihvataju… plaču, svih dvadeset. Svi sa zajedničkim, ali i svako sa svojim bolom, svojim sećanjima i kajanjima i sa svojim pitanjima: Zašto?
„Zašto nisam imala vremena da mu vratim duksericu; nisam mu vratila kapu; zašto mu se nisam izvinila na vreme, nisam tako mislila… Hteli smo zajedno u teretanu!!! Hteli smo da na maturskoj večeri nas dvoje budemo par. Majka mu je dozvolila da kupi košulju u boji koja će se slagati sa mojom haljinom. Nije fer! Želim da mu se izvinim posle svađe, želim da me ponovo zove Pufnice! Hoću da mi vrate Nikolu,“ očajna je devojčica. Nosila je Nikolin duks na sahrani. Posle mi je rekla da duks više nije mirisao na Nikolu.
Ko je kriv zbog ovoga?
Nižu se pitanja, razmišljanja, kajanja i sećanja. Jedan učenik je prestao da govori, besan je… Roditelji su u čudu i šoku. Jedan dečak ne sme da zaspi… Drug iz razreda, koji pukim slučajem nije otišao do mesta gde su stradali, nije hteo da izađe iz kuće i ostavi njegovo telo ni na minut do sahrane. Molili smo ga da se pridruži odeljenju, nije bilo šanse. Stajao je kao ukopan. Prva nedelja bez Nikole u školi je najduže trajala. Umrlica na vratima učionice, deca zbunjena od šoka, ne zaboravlja se drug preko noći.
Nikola je sedeo u pretposlednjoj klupi u srednjem redu. Po svom izboru, a i bio je visok i krupan, pa da ne zaklanja pogled drugima. Idol mu je bio stariji brat, to je pričala i druga koleginica. Kad bih ga pogrešno nazvala Mihajlo, bilo mu je drago, nije se ljutio. Posle sam ga zvala „Miliću!“, po liku iz filma „Lajanje na zvezde“. Verovatno su deca to kasnije pretvorila u Mili. Ubeđivala sam ga da će biti viši od Mihajla jer je on u njegovim godinama bio niži. Bila sam sigurna da će nadrasti sve iz porodice jer je veoma visok. To ga je činilo srećnim.
Mala matura u suzama
Decu je trebalo spremiti za malu maturu. Malo vremena je ostalo. Svi su tužni, sivi, pokisli… Ne mogu da se pokrenu… Pokušavali smo da im polako priđemo, razgovarali smo sa njima, ali svaka priča bi se završila suzama. Nisam se ni sama snalazila, dešavalo se da zaplačem pred njima. Dečaci okreću glavu u stranu, devojčice se pridružuju. Našla se slučajno koleginica pored mene, vidi da se ne snalazimo. Glasno joj kažem: „Ja ne umem da ih vratim, kako da im pomognem!?“ Plačemo obe. Ona me teši: Zajedno ćemo! Deca ćute, osećam i ne gledajući ih da sve razumeju.
Samo nekoliko dana posle sahrane, održavalo se takmičenje u orijentiringu. Kako će onako očajni i tužni, polomljenih krila? Ipak, smogli su snage i krenuli – naš učenik koji je osvajao zlato na državnom nivou i nastavnica fizičkog. Nosili su majice sa njegovim likom. Takmičili su se sa pola snage. Za Nikolu. Dečak je uspeo i osvojio medalju koju je posvetio Nikoli. Ta je majica uramljena i zajedno sa medaljom stoji ispred naše učionice.
Dan škole 20. maj. Memorijalni turnir.
Moji dečaci spustili glave, treba da igraju u njegovu čast i da pobede. Pre samo dva meseca, ali sa Nikolom, fudbalska ekipa naše škole je pobedila sve učenike osnovnih škola iz Smedereva. A sada su bez Nikole, vidi se da nemaju snage, da su „polomljeni“. Koleginica Dubravka kaže: „To nisu oni! Mnogo su tužni“. Pa jedva da je prošlo 15 dana. U školu su došli Nikolini roditelji i brat. Sedeli smo u dvorištu: deca, roditelji, nastavnici, direktorka. Svi plačemo, tražimo fotografije ili snimke… Tragamo po uspomenama, skupljamo fotografije… i tako nastaju mnoge objave, inspiracije za pisanje stihova i posveta. Četiri školske godine i mnogo vremena smo proveli zajedno.
Ovo je majica koju Nikola nije nikad obukao. Jednog dana su me baš iznenadili. Obukli su se svi isto, a jedna majica je bila i za razrednu. Nisam odmah primetila da na Nikolinoj klupi stoji lepo složena majica i za njega.
Na njoj piše: Mili VIII/1. Jedan od drugara je tu majicu odneo Nikolinoj mami. Uzimao ju je sa stola dugo, polako i oprezno… Nekako svečano i tužno, oprezno i sa velikim poštovanjem, kao da uzima u ruke neku relikviju. Nešto što je beskrajno dragoceno i sveto. Tih dana je padala jaka kiša svaki dan… I nebo je plakalo za ovom decom. Njegova stolica sa potpisima bivših osmaka, nacrtanim srcima i porukama, i sada stoji razredu prazna. U učionici su sada druga deca, novi učenici petog razreda. Oni još ne razumeju sasvim da su nastavnici posebno vezani za ovu generaciju pre njih i da nas je ujedinila tuga i nepravda, sa večnim pitanjem: ZAŠTO?!
Nikola nikome ništa nije skrivio, ali ga ipak nema više fizički, tu među nama. I ova deca su odmah naučila i prihvatila da se prema toj Nikolinoj stolici odnose sa posebnim poštovanjem i pijetetom. Kroz našu školu je prošlo mnogo generacija, mnogo dece. Sigurno je tu bilo i mnogo boljih učenika, mnogo uspešnijih u nekim talentima i aktivnostima. Ali, teško da se za nekoga još može reći da je bio toliko drag, omiljen i voljen, i od nastavnika i od učenika.
Bivši osmaci, učenici 8/1, i ja ostajemo verni čuvari Nikolinog mesta i uspomena na njega“, prenosi Javniservis.net.
BONUS VIDEO:
