- Uvek imam suze u očima kad ovo pričam. Bio sam sam u kući, jer je moja majka bila u bolnici. Imala je probleme sa srcem. Neko kuca na vratima. To je bio moj nastavnik filozofije iz gimnazije, koji je bio prilično neomiljen u Obrenovcu zato što je bio Bugarin. On nije bio prihvaćen u ono vreme u tom malom mestu sa puno predrasuda. Ljudi ga nisu voleli svašta su pričali o njemu, a on je bio jedan jako pametan čovek, ali je teško mogao da se uklopi - kazao je prof. dr Nestorović i dodao:
- Kažem mu ja: "Sedite, profesore". Nije mi više bio profesor, jer sam tada već bio na prvoj godini fakulteta. Hteo da ga poslužim kafom, nemam kafu. Nemam ništa... Kažem: "Hoćete vodu?". Bila je smešna situacija.
- Moram da priznam da sam novac odbio. Nisam hteo da uzmem, ali sam plakao kao kiša kad je on otišao. To je neki gest koji te uveri da su ljudi dobri. Ljudi su plašljivi, naučeni su da ne budu dobri. Ja to stalno pričam.
