Anegdote o vojvodi Stepi: Krene ti srpski vojnik pješice sa zarobljenim Bugarinom na konju…
Pet generala proizvedeni su tokom Oslobodilačkih ratova 1912—1918. u čin vojvode: poslije Velikog rata, počasni srpski vojvoda postao je francuski general Luj Franše d’Epere, zbog zasluga prema našoj kraljevini, dok su tokom tih sukobâ vojvode postali Radomir Putnik, Živojin Mišić, Petar Bojović i — Stepan Stepanović, zvani Stepa.
Rođen u Kumodražu, vojničku je karijeru počeo tokom Srpsko-turskih ratova 1876—1878. kao pitomac-narednik, a završio je 43 godine kasnije, početkom 1920. Tada je penzionisan, na svoj lični zahtjev, zbog narušenog zdravlja, u trenutku kada je bio komandant Druge armijske oblasti u Sarajevu. Posle toga se povukao u svoju kuću u Čačku, gde je proveo posljednje godine.
Bio je komandant Druge armije tokom Prvog i Drugog balkanskog te Prvog svjetskog rata, na početku kojega je rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, budući da je kao zastupnik načelnika Štaba Vrhovne komande morao menjati odsutnog Radomira Putnika, kojega je rat zatekao na liječenju, ni manje ni više, nego u Austrougarskoj.
Kao najzaslužniji za pobedu srpske vojske u Cerskoj bici (prepoznavši značaj Cera, samoinicijativno je obrazovao Cersku udarnu grupu od Moravske divizije I poziva i Kombinovane divizije, i cijeli boj posmatrao s jedne klupe u selu Draginje, koja je kasnije pretvorena u spomenik), baš je poslije nje i proizveden u vojvodu.
Tokom Bitke na Drini odbijao je jedan neprijateljski napad za drugim, sve dok nije naređeno povlačenje ka Valjevu; usledila je Kolubarska bitka u kojoj je njegova Druga armija zaustavila napad na desnoj obali rijeke, da bi potom učestvovala u kontraofanzivnim manevrima osmišljenim od strane Putnika i Mišića, koji su ishodovali potpunom pobjedom i proterivanjem dušmanâ.
Tokom Trojne invazije na Srbiju njegove trupe su uspele da donekle spriječe prodiranje bugarske Prve armije u našu pozadinu, i tako onemoguće okruživanje i totalno uništenje naše vojske, kako je feldmaršal Makenzen zamislio. Njegov stav o tome da se treba povlačiti preko Albanije pa u tuđinu, bio je presudan da vojska, u kojoj su mnogi negodovali, na koncu primijeni odluku Vrhovne komande.
Tri godine kasnije, upravo su jedinice Stepine Druge armije probile Solunski front, i potom s Prvom armijom Petra Bojovića (sveže proizvedenog u vojvodu) te francuskim jedinicima, gonile neprijatelja bez predaha, sve dok nisu oslobodile poslednji komad Kraljevine Srbije.
Kada je preminuo 27. aprila 1929. čitav srpski narod je tugovao za svojim legendarnim vojskovođom, dok su novine opširno i danima uzastopce pisale o njemu, o pripremama za sahranu i o samoj sahrani.
Tako je „Politika” objavila anegdote iz njegovog života; one koje su objavljenje 29. aprila potpisao je Mile Pavlović, dok su one od sutradan ostale nepotpisane, ali je autor vjerovatno isti.
Iz tih anegdota možemo saznati neke lijepe stvari i pojave, ali i neke ne baš lijepe, neke dostojne oblike ponašanja naših vojnika s kojima se vojvoda Stepa susretao (poput humanog ophođenja jednog vojnika prema svom ratnom zarobljeniku) i neke izrazito nedostojne (poput pljačke grčke svojine od strane pripadnika naše vojske na Krfu).
Ali iz svake možemo saznati puno toga o vojvodi Stepanu „Stepi” Stepanoviću, njegovom duhu i karakteru: on je bio povučen čovjek, očito sanjar, kojega je život bacio u središte istorijskog vrtloga, ali u kojemu je osjećaj dužnosti prevladao sve druge unutrašnje porive; takođe, možemo saznati i mnogo štošta o njegovom moralnom tkanju i osjećaju za pravdu.
Tekst prenosimo u integralnoj verziji. Dakle, tačno onako kako je napisan, u skladu sa ondašnjim govorom i ondašnjim pravopisom, ili nedostatkom istog.
Uvod
Vojvoda Stepa bio je osobenjak: skoro nikada nije se ni sa kim šetao, do razgovora, da sedi s kime u društvu na čaši piva, da ruča: uvek je bio sam.
Stariji Beograđani sećaju se dobro tadanjeg đenerala Stepe kad je, kao načelnik Glavnog Đeneralštaba, pre i posle kancelarijskog vremena šetao po Kalemegdanu: pun, omalen, rumen, skoro namršten, sed, sa njegovim čuvenim čizmicama, sam šeta sporednim stazama i razmišlja.
Ležerno otpozdravlja po nekog zalutalog mlađeg oficira koji ga, iznenađen u društvu sa kakvom „drugaricom”, brzo i oštro pozdravi i još brže i oštrije izgubi se sa dogleda đenerala Stepe. On se i dalje šeta, izbegavajući svaki susret, do vremena kad ode u Grad u kancelariju, ili svojoj kući.
Vojvoda Stepa Stepanović ispred zgrade Suda u kojoj je bila smeštena Vrhovna komanda 1915. godine. Foto: Arhivska fotografija
Teško ratovanje
Bilo je to posle velike cerske bitke. Pukovi i divizije druge armije dali su se u poteru za neprijateljem i za nekoliko dana Pocerina, Jadar i Mačva bili su očišćeni. Neko se za večerom u štabu raspričao kako se Drinci utrkuju u gonjenju neprijatelja. Vojvoda Stepa — baš toga dana u znak priznanja dobio je vojvodski čin — sluša, pa će na završetku reći:
— E, bogme, vidite, sa Švabom je teško ratovati.
Svi ga pogledaše; on završi:
— Ne možeš ga stići… kad beži.
Društvo pršte u glasan smeh.
Naš borac
Vojvoda Stepa, kao komandant druge armije, imao je naviku da neopaženo izmakne iz svoga štaba i pođe da obilazi svoje vojnike za vreme odmora, da vidi šta rade i kako žive.
Stepa Stepanović, Kralj Aleksandar I Karađorđević
Vojvoda Stepa Stepanović razgovara sa regentom Aleksandrom negde na Solunskom frontu. Foto: Wikipedia/public domain
Uputivši se jednoga dana, posle kratke borbe iz svoga štaba, uzbrdicom prema položajima svoje armije, on još iz daljine ugleda dvojicu vojnika; odmah je raspoznao: jedan je Srbin, drugi Bugarin: Bugarin je izvesno zarobljenik a Srbin sprovodnik. Ali vojvodu začudi neobičan prizor: sprovodnik pešači i vodi konja, a zarobljenik jaše.
I kad su obojica stigli do pred komandanta vojnik stade i propisno pozdravi starešinu. Vojvoda ga oslovi:
— Ko ti je ovaj na konju?
— Gospodin vojvodo, to je bugarski zarobljenik, odgovara vojnik.
— Pa zar ti da mu vodiš konja i da pešačiš, a on se gore posadio kao aga?
— Ama, znaš, prvo sam ja jašio, a on pešačio i konja mi vodio… Ranjen je i usput videh da je baš baldisao i jedva se vuče, samo što ne lipše. Dva puta me molio da ga ostavim da krepa ili da ga ubijem… a ja premišljam: dosta se namučio, a i on je božje stvorenje… dođe mi ga žao, te tako sjašem i dam njemu da pojaše, ne bi li se malo odmorio i potkrepio.
Vojvodi zasvetliše oči čudnim sjajem. On mahnu rukom obojici:
— Hajde, prolazite!
I dubok pogled ispod visokog čela starog ratnika pođe nekuda u daljinu, prema planinama, gde se vode ogorčene borbe, na život i smrt.
— Velika duša, reče on samom sebi, veliki narod… Što je dobro ne može u svetu propasti.
I vrati se zadovoljan u svoj štab.
Služi kod vojvode
Daleko od velikovaroške galame, udaljen od radoznala sveta i raznih laskavaca, pobednik neprijateljskih armija, vojvoda Stepa provodio je svoje dane mirno i povučeno, u svojoj kućici, u Čačku, u ulici koja nosi njegovo ime, zanimajući se sa svojim unučićima i negovanjem cveća.
Mala bašta pred kućom puna šarena sveća, koje je rasipalo miris, bila je plod truda vojvodinih ruku. On je cveće sâm sadio i zalivao, sâm plevio, negovao i u njemu uživao.
Stepa Stepanović, Kuća Vojvode Stepe
Kuća vojvode Stepe Stepanovića u Čačku, u kojoj je proveo poslednju deceniju svog života. Foto: Wikimedia/Михаило Јовановић
No starome vojniku i pored sve starosti mali je bio posao što ga je imao u bašti. Često puta bi se video sa testerom u ruci, boreći se protivu debelih bukovih cepanica iz Jelice planine. U dnu dvorišta, iza male, simpatične vojvodine kućice, često puta Čačani su imali prilike da vide vojvodu, kako u staroj vojničkoj bluzi, sa šajkačom na glavi i cokulama na nogama, prilježno struže drva.
Jednom prilikom naišao je neki seljak, koji ga nije poznavao lično i zatekao ga na struganju drvâ.
— Pomozi Bog, stari, oslovio ga je seljak.
— Bog ti pomogao.
— Ovo je, je li, kuća našega vojvode Stepe?
— Jeste…
— A ti stružeš mu drva?
— Stružem, ja šta ću!
— A pošto si pogodio? zapita ga seljak.
— Nisam pogađao, odgovori brzo vojvoda, znaš, ja radim kod vojvode stalno, pa me plaća mesečno.
— Ako, ako, dobro je i to, imaš i koga da služiš, odgovori seljak i produži put prema načalstvu.
Kratak postupak
U kafani je uvek bio sâm za stolom. Niko mu od oficira ne prilazi, neko ga pozdravi, obiđe njegov sto, iako je stari običaj da oficiri, ma i nepoznati, kad uđu u kafanu, uvek priđu stolu za kojim već sedi neki oficir, bilo mlađi ili stariji, pozdrave se, zamoli ga za dozvolu da sedne, te tako ostaju zajedno.
Za jednim stolom sedelo je nekoliko oficira, a za drugim, po svom običaju, sâm Vojvoda Stepa. Ovaj viši oficir, ne znajući da pok. Vojvoda ne voli ničije društvo, priđe, po običaju, njegovom stolu, sastavi pete, oštro ga pozdravi, i oslovi:
— Gospodine pukovniče, čast mi je da Vam se predstavim ….., molim dopustite mi da sednem za Vaš sto.
— Milo mi je, odgovori hladno Vojvoda Stepa, ja sam pukovnik Stepanović. Ne dopuštam da sednete za moj sto.
— Razumem!
Okrete se, i ode, sav crven, stolu gde su ostali oficiri sedeli i smešili se ovome Stepinom „kratkom postupku”, jer su i sami imali slične doživljaje. Ovde objasne došljaku u čemu je stvar. (O ovome ćemo opširnije drugom prilikom: nije sve tu bilo tako nedužno kako ova anegdota predstavlja; prim. nov).
Grčko magare
Vojvoda je stanovao u štabu, skoro nikad nije išao u varoš, nego je po ceo dan šetao sâm po maslinjacima, bez epoletuški, sa nekim starim kačketom na glavi, maslinovim štapom (od 2 drahme) u ruci, tako da je teško bilo, onako obučenog, poznati ga.
Jednog dana sretne ga nekakav trećepozivac koji je vodio „nađeno” grčko magare, da proda. Verovatno da je magare „našao” čak na drugoj strani ostrva, pa ga je trebalo prodati tamo gde ga ne znaju. Videvši uranjenog, prilično obučenog čoveka, što je po krfskim selima retkost, trećepozivac priđe Vojvodi, misleći da je to neki Grk, i zapita ga jezikom koji su Grci naučili:
— Greko, imam da ti prodam topbro magare jeftina. Imaš kupiš?
— Puštaj to magare pa marš u komandu!
„Treća poziv” ga tek tada poznade…
BONUS VIDEO:
Možda vas zanima
Razonoda
vremenska prognoza
Sarajevo
Banja luka
Mostar
Tuzla
Bihać
Bijeljina
Zenica
Prijedor
Pale
