Njen svakodnevni život odvija se u gotovo nemogućim uslovima. Do nje redovno stižu samo volonteri Crvenog krsta iz Gračaca, koji često više puta prelaze granicu kako bi joj obezbijedili najosnovnije za život. Iako je priroda nemilosrdna, Smiljino srce ostaje nepokolebljivo i dobila je ubrzo nadimak šumska vila.
Do ovog zaboravljenog sela ne vode uobičajeni putevi, već samo uske staze kroz šumu, često zatrpane stablima i kamenjem. Pristup je otežan, ali humanitarci ne posustaju – znaju da, iako živi sama, Smilja nije prepuštena sebi.
„Više me vole ovi iz Crvenog krsta nego moji najrođeniji“, uz osmijeh kaže baka Smilja za „HRT“, misleći i na komšiju s druge strane granice koji joj redovno pomaže.
„Ni da čuje za kupanje i presvlačenje“
U svojoj trošnoj, drvenoj kućici bez osnovne infrastrukture, često i bez struje, Smilja odolijeva savremenom vremenu. Ima vodu, ali koristi je pažljivo. O ličnoj higijeni priča kroz šalu, ne mareći mnogo za standarde današnjice.
„Ni da čuje za presvlačenje i kupanje. Mi probamo da sredimo, a već sutradan sve bude kao ranije“, iskreno priča Milka Cvjetković iz Crvenog krsta.
I poslije gotovo devedeset godina samoće, baka Smilja ne gubi vedrinu ni smisao za šalu.
„Šta će mi momak? Bolje deda s novcima! Momak bi samo da traži pare“, smijje se. Nekada živopisno selo danas gotovo da ne postoji. Ostale su samo ona i, s vremena na vrijeme, komšinica Zora. A kada Zore nema – Smilja ostaje jedina duša u Drenovcu. Pomisao na dom za stare odbacuje bez dileme.
„Nekad je ovde bilo lijepo i bogato. Sad samo ja i šuma. I to mi je dosta“, rekla je baka Smilja.
Za one koji joj pomažu, ona je oličenje istrajnosti i slobode. Za njih je Smilja – šumska vila, koja je birala samoću, ali nikada odustajanje.
„Ne znamo da li smo hrabri ili samo uporni, ali znamo da je ovim ljudima neko potreban“, poručuju iz Crvenog krsta Gračac.
BONUS VIDEO:
