“Svakodnevica nudi beskrajnu inspiraciju. Niz situacija iz kuće, sa posla, društveno-politiška dešavanja prosto mame da ih prokomentarišete. Jedan od takvih primjera je aforizam “Nema poštenih, samo nepretresenih”. I moj omiljeni koji spaja kuću i politiku “Kad sređujem ormare, osjećam se kao Kristijan Š. u BiH. Taman dovedem dvije gomile u red, a treća se obruši na mene. A kad pomislim da sve konačno držim pod kontrolom, odjednom iskrsnu dvije rasparene čarape poput Sejdića I Fincija”, rekla je u intervjuu za Aloonline.ba Glišićeva.  

"Život u Krajini i dugogodišnji rad u medijima odveo me u potpuno drugi žanr"

Dodaje da, kada je počela da piše aforizme nije planirala knjigu. 

“To je došlo mnogo kasnije. Godinama sam pisala poeziju i samo nekoliko pjesama sam objavila u Časopisu “Putevi”. To pripisujem geografiji. Kada sam prije 25 godina došla na studije u Banjaluku pisala sam poeziju. Život u Krajini i dugogodišnji rad u medijima odveo me u potpuno drugi žanr”, navodi. 

Zanimalo nas je i kada je shvatila da aforizam nije samo forma, nego njen način izražavanja.

“To je svojevrsna terapija koja vam omogućava da izbjegnete brojne verbalne sukobe, ali i da se nasmijete na  svoj račun. I da ne skliznete u banalnost. Aforizmi su na neki način književni slatkiši neobičnih ukusa. I veoma su praktični i za pisanje i za čitanje”, kaže Aleksandra. 

Knjiga koju je objavila je prava poslastica za ljubitelje pisane riječi. Ipak, Aleksandra je izdvojila aforizam koji joj je posebno drag.

“Ako bih morala da izdvojim samo jedan to bi definitvno bio “Ako ste zapeli na razvojnom putu, obratite se Bori Šnajderu. Svima koji  su čitali dramu “Razvojni put Bore Šnajdera” ili gledali istoimenu predstavu ne treba dodatno objašnjenje. A onima koji to nisu još učinili, eto poziva da što prije upoznaju Boru Šnajdera u dramskom tekstu Aleksandra Popovića”, navodi ona. 

Aforizam je posebna forma, pa nas je zanimalo i koliko je teško u jednoj rečenici reći “više nego u romanu”.

“Nisam nikada napisala nijedan roman, pa ne bih mogla da govorim o tome. Ali pisanje aforizama mi je posebno zadovoljstvo, pa ne osjećam teškoću u igri riječima. Kratke književne forme su zahvalne jer u eri digitalizacije lakše pronalaze put do čitalaca”. 

Da li aforizam više traži hrabrost ili duhovitost?

“I jedno i drugo, ali najprije traži inspiraciju”, kaže Aleksandra. 

Postavlja se pitanje i koliko današnje društvo “trpi” iskren aforizam?

“Ovo je doba kada svi najviše vole sebe. Ili se bar tako čini na društvenim mrežama. Istina nikada nije bila omiljena. Ali društvo I ne mora da trpi iskrene aforizme, jer ni aforizmi ne trpe iskreno društvo. U idealnim uslovima nikada nijedan aforiam ne bi nastao”, dodaje ona 

Koje teme najčešće provlači kroz aforizme?

“Cjeline u knjizi jasno određuju teme. Porodica, brak, društvo, politika,  zajednica etažnih vlasnika. Malo li je?”, kaže Aleksandra.
Kritika društva ili ogledalo stvarnosti?

“I jedno i drugo. I to je tako prirodno. Ali ne smijemo zaboraviti šta je rekao Duško Radović: Bili smo tamo gde se vi pitate i nije sjajno”, navodi Glišićeva. 

Na pitanje da li humor danas lakše dopire do ljudi nego ozbiljna kritika Aleksandra Glišić je odgovorila jednim aforizmom iz zbirke. 

“Šta kaže aforističar u kafani? Najbolje da se šalimo na svoj, a da pijemo na tuđi račun”.

Podrška ili nerazumijevanje okoline?

Glišićeva kaže da su joj bliski ljudi uvijek podrška. 

“A normalno je da će uvijek biti različitih komentara, bilo šta da radite”, ističe ona. 

Na pitanje da li je teško biti žena u svijetu satire i aforizma, ona kaže da nije “ništa teže nego što je to biti žena svakog dana”.  

Za kraj, zanimalo nas je gdje vidi sebe za nekoliko godina – više kao pisca ili javnog kritičara društva?

“Sebe najradije vidim na nekom odmoru u prirodi. Šalu na stranu, kritičara društva imamo i previše. Ipak bih se radije posvetila pisanju”, kaže Aleksandra Glišić.