Majka koja je bila tu cijelog života, zaslužuje, ako ništa, mir i poštovanje. Majka se navikne na strpljenje. Od kolijevke, od prvih neprospavanih noći, od izliva bijesa u prodavnici igračaka. „To je samo dijete“, govorimo sebi. Onda dijete odraste, ali navika strpljenja ostaje. Samo sada cijena strpljenja postaje mnogo veća. Stoga, iako djeca ostaju naša djeca čak i kada imaju 20, 30 ili 40 godina, u nekim slučajevima moramo sami sebe zaustaviti.
Kada je vrijeme da prestanemo da opravdavamo ponašanje djeteta i kažemo „stop“?
1. Kada odraslo dijete prebacuje svoje odgovornosti na vas
„Ti si baka, čuvaj djecu.“ „Nemamo novca, možda bi mogla da pomogneš mjesečno?“ „Umorna sam na poslu, a ti si ionako kod kuće, pa zašto to ne uradiš?“ Dok su se takve fraze ranije mogle protumačiti kao zahtjev za pomoć, sada se pretvaraju u eksploataciju. Pomoć je kada vas zamole i spremni ste da čujete „ne“. Eksploatacija je kada zahtijevaju, uvrede se ili se pretvaraju da je tako trebalo da bude. Vaš život nije postao manje vrijedan zato što su vam djeca odrasla. Vaše vrijeme nije postalo potrošno.
2. Kada vam neko govori kako da živite svoj život
„Morate rano da idete u krevet.“ „Previše gledate TV.“ „Zašto ste kupili te namirnice? Trebalo je da kupite druge.“ Odrasla kćerka ili sin mogu da savjetuju i predlažu, ali diktirati, komandovati i suditi o svakom vašem potezu je već kontrola. A ako možete biti odgovorni za svoje postupke i brinuti se o sebi, onda vam kontrola nije potrebna. Druga je stvar ako nešto radite ili kupujete zbog okolnosti. „Ostalo mi je nekoliko hiljada od penzije, a ne mogu da priuštim normalnu hranu.“ U ovom slučaju, kćerka ili sin, poput kritičara loše hrane, mogu vam pomoći da izaberete dobru. Ali vama savjeti nisu potrebni. Živjeli ste svoj život bez njihovih uputstava. I mnoga ste im i sami dali.
3. Kada se vaša osjećanja nazivaju „senilnim“ ili „hirovima“
„Samo se vrijeđaš bez razloga.“ „Uvijek si nesrećan.“ „Uvijek te nešto boli.“ „Uvijek sve zaboravljaš.“ Omalovažavanje je najpogodniji način da nekoga poniziš. Govore ti se da je tvoja tuga „loše raspoloženje“. Da je tvoj bijes „loš karakter“. Da je tvoj umor „ljenost“. A to se pretvara u znak da si loš. Da li je moguće zadržati savršeno pamćenje sa 90 godina? Mnogi ga nisu imali ni sa 20. Ali tvoja osjećanja, emocije i želje su važni. Jednostavno zato što si živa osoba. Još nismo naučili da budemo roboti.
4. Kada od tebe očekuju samo novac ili pomoć oko kuće
Pozivi postaju rijetki. Ali svaki put se završavaju na isti način: „Mama, pošalji novac“, „Mama, pokupi bebu“, „Mama, skuvaj nešto što volim.“ Postaješ bankomat, dadilja i lični kuvar. I nema vremena da pitaju kako ste, šta vas čini srećnim, šta vam nedostaje ili da li vam je potrebna pomoć. Ljubav se ne mjeri po tome koliko ste dali. Već po tome koliko ste spremni da primite zauzvrat, a da vas ne pitaju.
5. Kada vas se stide pred strancima
Pred strancima: „Oh, mama me stalno zasipa receptima.“ „Ona ne razumije ništa o modernim spravama.“ Smijeh, prevrtanje očima, snishodljivi uzdasi. U međuvremenu, u privatnosti, normalno komuniciraju sa vama. Ili ne pokušavaju da vam pomognu da shvatite. Ismijavaju vas samo u javnosti. Ovo je izdaja. Zato što ih je sramota, da vas vide pred drugima. Šta možete da uradite povodom toga? Ne morate da tolerišete ništa što vas ponižava, čak ni od vaše djece. Čak i ako „imaju dobre namjere“. Reći „ne“ može izazvati negodovanje. Ali oni koji su navikli da vas vide kao zgodnu osobu biće uvređeni. Navikli su da te iskorišćavaju. A oni koji te vole brinuće se i pitaće: „Šta se desilo?“
(Stil)
Komentari (0)