U iskrenoj ispovijesti, govorila je o traumatičnom iskustvu kada je njena majka bila uhapšena, dok je Anastasija imala svega pet godina, ali i koliko je teško djetinjstvo bez oca Željka Ražnatovića Arkana.

–Kao što znate, bilo je dosta oscilacija u našim životima. I ja i Veljko smo bili dosta mladi kada se sve to dešavalo. Kada je mama imala one probleme, to sam izuzetno teško podnijela, jer sam jako vezana za mamu. Trenutak kada su mamu odveli… imala sam tada pet godina, bila sam baš mala. Veljko i ja nismo znali šta se dešava, nisu nam pričali. Sjećam se samo scene za moj peti rođendan, bili smo u Žitorađi kod bake i deke, a nama je rekla da je u Americi na poslovnom putu. Zvala sam je i ona je jecala preko telefona. Pitala sam je: „Što plačeš, treba da budeš srećna, rođendan mi je“, a ona kaže: „Ne plačem, ne plačem.“ Ja kažem: „Pa dobro, mama, ako si ti u Americi, što tetka ne može da dođe? Što ste me ostavile?“ Rekla je: „Pa ne možemo, zajedno smo tamo, imamo posla, ne možemo da se vratimo. Tu su baka i deka.“ Nismo mi znali sigurno dvije godine nakon toga šta se desilo – počela je Anastasija.

-Nisam je osuđivala. Ona je meni stvarno sve na svijetu i samo sam bila tužna što je morala da prođe kroz tako nešto u životu – priznala je ona, a onda je rekla da joj niko nikada nije ništa loše rekao o njenim roditeljima:

–Ne smiju u lice to da kažu. Obično su to ljudi koji se kriju iza kompjutera i imaju slobodu da pljuju, vrijeđaju, razglabaju o temama o kojima nemaju pojma, hrane se time. Da mi neko to kaže u lice, burno bih reagovala.

Teško odrastanje na Kipru

-U periodu kada je mama imala nanogicu, Veljko i ja smo zbog cijele hajke preseljeni na Kipar. Pala sam u depresiju, nije mi bilo ni do čega, teško sam to podnosila. Samo sam tražila neki spas, tu prazninu da popunim hranom. I prosto, bilo mi je teško da se uklopim, sve je bilo crno, mračno, samo sam jela. Ugojila sam se toliko da me je mama jedva prepoznala kada smo se vratili– rekla je ona.

-Često ga sanjam i u tim snovima uvijek se pojavi na jedan dan, potom ode, nestane. Nije bilo ništa specijalno što sam mu ja govorila. Jednostavno, nisam se odvajala od njega, stalno sam ga grlila, pričala: „Možeš li da ostaneš još malo?“ Ne znam kako je to imati oca, pa da uporedim kako je to odrastati bez njega. Ali teško nam je bilo kada smo bili klinci. Pogotovo Veljku. Nikada nije imao očinsku figuru u tim nekim muškim stvarima, da može da se osloni na oca. Ali bilo je dosta teško i mami. Nikada nije imala leđa, zato su svi kamenjem išli na nju. Lako je ženu koja je samohrana majka napadati – priznala je pjevačica za Kurir.