U OVOM SRPSKOM SELU ŽIVE SAMO MUŠKARCI Da žena ima duži životni vijek od muškarca u selu Pokrevenik to nije slučaj

„Nema gore kazne nego da muškarac nadživi ženu. U svakoj kući se osjeti kad manjka ženska ruka. Moraš sam da misliš kako da spremiš hranu, da počistiš, da opereš, da namiriš ono malo stoke. Dugo smo bivali odvojeni od njih, viđali se po nekoliko puta godišnje i kad je, pod stare dane trebalo da budemo zajedno, mnoge su poumirale„,  pričaju meštani svoju nadasve jezivu sudbinu jer je prilično strašno da gotovo sve žene poumiru, a da muškarci ostanu živi…

„Naročito poslednjih nekoliko zima. Baš onako kako smo se mi mučili na terenima od Subotice do Preševa, tako su i one ovde vukle i radile teške poslove. Dan za danom, godina za godinom, organizam popusti. Osim svakodnevnih seljačkih poslova djecu su podizale same“, pričaju Dragan, Jelenko, Bogdan, Jovan, Ljubomir, dok pred prodavnicom čekaju da stigne hljeb iz Pirota.

Uz to što su podizale decu, žene su radile i najteže poljske poslove. Kad dođeš u neke godine i osvrneš se, vidiš da je život prošao, da si ostao sam i, što je najgore, bez životnog saputnika, koji se pekao na istoj vatri.

Čamotinja se najteže podnosi, priznaju ovi ljudi, dok se iza krivine pomalja bijeli “jugo” sa nekoliko ružičastih gajbi, u kojima im jedan pirotski pekar dvaput nedjeljno dovozi hljeb, koji su prethodno upisali.

Svako iz ove grupe premašio je sedamdesetu. Imaju potomke u gradu. Sa penzijama i ono malo što zarade od stoke prihoduju sasvim dovoljno za skroman život, ali najteže podnose čamotinju, na koju su, izgleda, osuđeni još od kad su se rodili.

U najboljim godinama života sa 18 ili 20 se odlazilo se u pečalbu. Mnogi stariji pečalbari koji su radili po putevima, ali i na stadionu Crvene Zvezde, na Dunavskom keju, po Novom Beogradu, Zemunu, Rakovici, Obrenovcu, Zrenjaninu, nisu više među nama. Odeš sa 20, a vratiš se sa 60 godina.

„U međuvremenu kući dođeš u par navrata godišnje„, rekli su u selu.

BONUS VIDEO: