Operacija Valkira – najpoznatiji pokušaj atentata na Hitlera: Kako je propao?

ALOONLINE.BA | Razonoda ∙ 03.09.23 22:44 ∙ 0

Tog 20. jula 1944. godine, malo je falilo da se "Valkira" pretvori u uspješno organizovani puč.

Besuch Mussolinis bei Hitler im Führerhauptquartier Wolfsschanze bei Rastenburg (Ostpreußen) unmittelbar nach dem Attentatsversuch vom 20. Juli 1944. Besichtigung der zerstörten Baracke (ganz rechts. Dolm. Dr. Paul Schmidt)

U 12:42 popodne detonirala je bomba u baraci za sastanke u Hitlerovom glavnom štabu Vučja jazbina (Wolfsschanze) u Istočnoj Pruskoj (prim. red.: šumovito područje u blizini grada Gerlica na severoistoku Poljske). Bomba je trebala da ubije Adolfa Hitlera. Postavio ju je oficir Vermahta Klaus Šenk Graf fon Štaufenberg. Nekada vatreni nacionalsocijalista ne vidi drugu opciju osim da likvidira diktatora. „Dakle, ne preostaje ništa drugo nego da ga ubijemo“, rekao je svojim najbližim saradnicima nekoliko dana ranije.

Fon Štaufenberg nije samo atentator, već i najvažniji organizator velikog pokušaja državnog udara od strane konzervativnih krugova, u kojima su visoke vojne ličnosti, diplomate i službenici iz administracije. Pukovnik Fon Štaufenberg je napustio baraku 20. jula 1944. – nedugo pre nego što je eksplodirala tempirana bomba. Bio je ubeđen da je „Firer“ mrtav kada se vojnim avionom uputio ka Berlinu. Tamo je već počela „Operacija Valkira“, prvobitno plan Vermahta za suzbijanje mogućeg ustanka. Zaverenici, raspoređeni na ključnim mestima u nacionalsocijalističkom državnom aparatu, žele da pretvore „Valkiru“ u svoj puč.

Nije učestvovao „ni jedan čuveni vojskovođa“

Hitler je, međutim, izbegao smrt, zadobivši samo lakše povrede. Teška hrastova ploča konferencijskog stola i prozori barake, koji su bili širom otvoreni zbog letnjih vrućina, preusmerili su i neutralizovali pritisak eksplozije. Pa ipak, svrgavanje Hitlera se isprva nije činilo nemogućim. Trebalo je samo da svi uključeni u zaveru, nesmetano nastave sa realizacijom plana i sprovedu „Operaciju Valkira“. Ali, došlo je do odlaganja i lošeg planiranja. Takođe, pod pritiskom da budu otkriveni, neki od učesnika zavere ostaju pasivni ili čak prelaze na Hitlerovu stranu. U večernjim satima pokušaj puča je propao. Hitler se obraća narodu preko radija i govori o „proviđenju“ koje ga je spasilo. Štaufenberg i nekoliko saučesnika bivaju uhapšeni i streljani iste noći. Drugi su otkriveni kasnije. Ukupno je ubijeno oko 200 pripadnika otpora. Istoričar Volfgang Benc glavni razlog neuspeha vidi u tome što „ni jedan od slavnih vojnih komandanata“ tog vremena, poput generala Ervina Romela, nije učestvovao u puču: „Bar jedan od njih je trebalo da stane na čelo, kako bi narod mogao da kaže: ‘Pa da, i Romel smatra da je Hitler zločinac’.“

Snažno simboličko značenje

Ipak, otpor Hitleru je 20. jula 1944. dobio snažno simboličko značenje. Štaufenbergov saučesnik Hening fon Treskov je nekoliko dana ranije došao do zaključka da uspeh više nije toliko bitan, koliko je važno „što je nemački pokret pokazao da se odvažio na odlučujući udar protiv Hitlera pred očima sveta i pred istorijom, rizikujući živote svojih članova“.

Postojale su i druge akcije, poput pokušaja stolara Georga Elzera 1939. da ubije Hitlera bombom domaće proizvodnje u minhenskoj pivnici ili kampanja lecima Kruga prijatelja Bela ruža. Kasnije su one bile zasenjene „kasnim, da ne kažem zakasnelim otporom konzervativnih elita“, kako je Volfgang Benc opisao dan atentata na Hitlera 20. juli 1944.

Najpre izdajnici – potom heroji

Sećanje na atentat od 20. jula ima sasvim drugu istoriju. Dugo nakon završetka Drugog svetskog rata, počinioci atentata su smatrani izdajnicima. Štaufenbergovoj supruzi u početku odbijaju penziju kao oficirskoj udovici. Tek kasnije, zaverenici dobijaju zvanični status heroja. Od tada postoje ulice, škole i kasarne sa njihovim imenima. Na državnim zgradama i institucijama se 20. jula stavljaju zastave. Na godišnjicu atentata održava se ceremonija svečanog polaganja zakletve regruta Bundesvera: Vojska demokratske Nemačke se poziva na borce otpora okupljene oko bivšeg oficira Vermahta Štaufenberga.

Ali to su oduvek pratili i kritički tonovi. Štaufenbergov biograf Tomas Karlauf ističe da je ta pobunjenička grupa aktivirana tek u leto 1944. godine, ubrzo nakon iskrcavanja saveznika u Normandiji. Četiri godine ranije, nakon brzih vojnih pobeda nad Poljskom i Francuskom 1940-te, Štaufenberg je bio oduševljen: „Kakva promena u kratko vreme!“. Kod njega ali i kod drugih članova grupe otpora postojao je „veoma dug put preobraćanja“, kaže Benc i dodaje: „Holokaust ih uopšte nije zanimao.“ Budući da se nazirao vojni poraz, pokušali su da izvedu državni udar kako bi za Nemačku „spasili ono što se spasiti može“.

Bilo je još otpora

I njegov kolega Johanes Hirter smatra da Štaufenberg nije bio demokrata i da je imao u vidu autoritarni oblik vlasti za Nemačku, da je pokušaj atentata kojim slučajem uspeo. Volfgang Benc je nešto blaži: „Pod svim okolnostima Nemačka bi ponovo postala ustavna država. Ali demokratija po našem modelu, kakva je sada po Ustavu, nije bila ideja zaverenika atentata od 20. jula.“

Pa ipak, mnogi Nemci danas, kada se spomene otpor nacionalsocijalizmu, prvo pomisle na 20. jul 1944. Klaus Šenk fon Štaufenberg postao je oličenje otpora. Ali bilo je i mnogo drugih heroja, koji su se pobunili protiv terora nacističkog režima – Jevreja, komunista, crkvenih ljudi, umetnika, partizana. A svakako i onih, koji su tiho pružali otpor, i čije su akcije, za razliku od napada 20. jula, pale u zaborav.

BONUS VIDEO: