I dok je Zoki pripremao ribu i začine, vjerni čuvar ranča, pas Roki, obavljao je doček na kapiji. Nije baš svakome ni bezbjedno kročiti kroz kapiju.

„Ne bojte se, Roki samo skače na lopove. Poštenim ljudima ulaz je slobodan i bezbjedan. Na nekoliko viđenijih ljudi je zaskočio, ali neka to ostane naša tajna“, rekao je Zoki.

U ugodnom ambijentu nakon Rokijeve trijaže redale su se delicije, jedna za drugom.

„Na meniju danas imamo savsku ribu u dagari, pečemo je u vreloj masti od mangulice. Dok se riba ne ispeče nudimo predjelo, slaninu od mangulice, ajvar sa hrenom, paradajz i luk od poznate gospođe sa pijace i domaću rakiju koja govori šesnaest jezika“, objasnio je Zoki.

Borko Tendžerić, poznatiji kao Boki specijalista je za rezanje slanine i paradajza, a istim nožem isjekao je i hljeb.

„Zovu me moji šumari na sastanak, samo da podmažemo grlo ovim specijalitetima i ja vas napuštam. Riba je vrhunska, nema joj mane, ništa nije bolja bila ni ona na Pagu. A tek slanina, sad mi je jasno zašto su mangulice na cijeni“, rekao je Boki,Borko Tendžerić.

Nije bilo priče o politici, niti o sinošnjoj utakmici Srbije i Njemačke. Tek po neka riječ o ljepšem polu i zgodama sa ženama.

A onda je Zoki na sto iznio dvije vrste meda. Livadskim je počastio Bokija Tendžerića, a šumskim, onim punijim ljekovtog nektara, potpisnika ovih redova, drugog Bokija.

Riblje glave, okrajci slanine i još ponešto zapale su čuvara Rokija. Tek toliko da i ubuduće prepozanje lopove od poštenih.