„JEDEM JEDNOM NA DAN, ZA VIŠE NEMAM“ Stanko Samac (88) iz Gline zbog siromaštva želi da digne ruke od života: Neka sve padne na mene, neka me nestane jednom zauvijek

ALOONLINE.BA | Region ∙ 10.09.22 15:39 ∙ 0

"Oluja" je vremešnom Stanku odnijela sve što je imao. Sada prima penziju 1.000 kuna (oko 250 KM), pa nema 500 kuna za metar drva - kako će zimu dočekati ni sam ne zna

FOTO: PRNTSCRN

– Ma neka se sruši, nije mi stalo. Neka sve padne na mene, neka me nestane jednom zauvijek, puna mu je kapa i života i neimaštine, i zime i samoće, viče Stanko ispred svoje oronule kuće.

Stanko Samac ima 88 godina i živi u Brestiku, zabačenom mjestašcu negde iza Gline. Dočekaće i ovu zimu u kući s crvenom naljepnicom, ako se to više uopšte može nazvati kućom.

Tvrdoglav i star, ne pada mu na pamet da ide u kontejner.

Kako će se da se grije, ne zna. Cijena drva skočila je na petstotinjak kuna po metru, a Stanko toliko novca nema.

– Kolika vam je penzija – pitali su ga.
– Hiljadu dinara – odgovara starac, misleći na kune.

Valute i države se mijenjaju, Stanku je svejedno. Preživljava od tih hiljadu kuna mjesečno. Nekad, kad su ga ruke i leđa slušale, pokupio bi šljive, jabuke i kestenje, prodao ih i skucao za ogrjev. Pomagao bi i komšijama noseći sijeno i ijcepajući drva. Ove godine neće biti ništa od toga.

Ostalo mu još samo metar drva

– Potrebno mi je bar pet metara da se ugrijem preko zime. A od čega ću ih platiti? Ne znam. Dignuću ruke, zapaliti sve i završiti u zatvoru. Tamo ću barem imati svega – ponavlja čovjek.

Prošle godine su se angažovali volonteri, spojili se s jednim domaćim čovjekom koji mu je donirao i dovezao isječena drva. U ostavi je još ostalo sramežljivih metar, možda metar i po od te donacije. Planuće u roku nekoliko nedjelja. Reporteri ga pitali da li ima hrane.

– Jedan obrok dnevno. Jedan u 24 sata. Donesu mi ovi iz štaba. Dođu oko pola jedan. Ujutro ne pojedem ništa, čekam taj obrok. I onda do sutra opet ništa – priča stari Stanko.

Nekad je imao za normalan život

– Kad sam bio mlađi, radio sam u poljoprivredi. Imao sam stoku, imao sam traktore, konje, ovce i svinje. Sve što je trebalo čovjeku. Utekao sam u „Oluji“ i sve je propalo. Sa sinom i snahom smo zgrabili djecu i u onoj gužvi sam izgubio ženu. Ostala je negdje u Dvoru. Nikad više ni glasa o njoj nisam čuo – priča starac.

Vratio se devedeset osme, nakon par godina „životarenja“ u prihvatnom centru. Porodica mu je u Srbiji. On je sam na Baniji već više od dvadeset godina.

Pokazuje i kontejner. Otvara ga, unutra je krevet i mobilna klima. Još je neraspakovana, Stanko je ne zna upaliti. Ne zna šta bi s njom. Pokazuje krov i razbijenu nadstrešnicu. Pitanje je dana kad će se sve srušiti. Kad padne prva jača kiša? Jači snijeg? Kad vreme dokrajči ono što je potres započeo?

Potrebna su mu drva. Nešto novca će dobiti od Gline, nešto država pomaže, Branka Bakšić Mitić povlači donatore za rukave, ali ništa od toga nije ni približno dovoljno za Stanka i ostale nesrećnike koji strepe pred još jednom zimom.