JELENIN SIN UMRO SA 3 MJESECA, PORAĐAO JE ISTI DOKTOR KAO I MARICU „Dok sam bila u strašnim mukama, on je skoknuo do Novog Sada da otvori račun“

Aloonline.ba | Region ∙ 18.01.24 20:54 ∙ 0

Jelena Ivković iz Rume prije 15 mjeseci proživela je sve što sada proživljava Marica Mihajlović iz Šida, kojoj je beba umrla po rođenju, kako navodi, zbog ljekarske greške

printscreen

Prvenca, koga je jedva čekala sa suprugom, tada dvadesetpetogodišnja Jelena, zdrava i prava, kao i beba što joj je bila prije rođenja, izgubila je jer ju je, kao navodi, isti doktor ostavio satima da se porađa, a za to vrijeme je „skoknuo“ i do Novog Sada. Kada se vratio, porođaj je bio užas tokom koga je, kako tvrdi, beba ostala bez kiseonika i teško joj je oštećen mozak.

Duboko ju je potresla sudbina Marice i njene bebe, a sada je u petom mjesecu trudnoće i ne planira porođaj u Sremskoj Mitrovici već u Beogradu.

– Vodila sam trudnoću upravo kod istog ginekologa koji je porađao Maricu, a koji zapravo živi u Rumi. Porodio je moju sestru carskim rezom, sve je bilo u redu, te sam i ja želela da mi vodi trudnoću i da me porodi. Sve je bilo super, redovno sam išla privatno kod njega. Imali smo dogovor da, pošto mi je termin bio 18. oktobar 2022, dođem 24. oktobra ako porođaj do tada ne krene, kako bi mi u njegovoj privatnoj ordinaciji dali vaginalete koje su kao indukcija – kaže Jelena za Kurir.

Tako je i bilo, tog 24. oktobra se javlja, dobija vaginaletu, kreću kontrakcije i odlazi u bolnicu u Sremskoj Mitrovici.

– Sve u dogovoru sa doktorom, dočekao me, prima me starija žena babica. Stavlja me na CTG i kaže mu: „O, doktore djevojčica ima lijepe bolove i maksimalne kontrakcije 100 na 100“. Pregleda me, otvorena sam jedan prst, stavlja me u sobu, zapravo u apartman koji sam tražila. I koji mi, inače, nakon svega nisu naplatili. Eto, to su mi kao učinili nakon sveg što mi se desilo – kaže Jelena pa nastavlja:

– Kreću još češće kontrakcije, povraćanje, hvata me nesvijest. Više puta zovem babicu, pitam šta se čeka. A ta babica svaki put viče na mene da sam razmnažena, bezobrazna. Toliko sam bila loše da nisam mogla ni da se javim porodici, oni zovu bolnicu, a babica dolazi da viče na mene što im se ne javljam i urla da prestanem da dižem paniku i da je uznemiravam.

U tri ujutru, navodi, puca joj vodenjak.

– Babica dolazi poluzatvorenih očiju, klimne glavom pa mi kaže: „Pokupi tu vodu i dođi u ambunatu da te pregledam“. Doktora nigde, pretpostavljam da je spavao. U ambulanti me uhvati grč noge dok sam se pela na sto, pa se babica opet izviče: „Ajde, podigni tu nogu ako misliš da te pregleda, tri sata je, treba da se odmorim“. I kaže da sam svega dva na tri prsta otvorena otvorena. Ništa. Doktoru šaljem poruku da sam loše, da povraćam, on se pojavio tek u pola sedam ujutru. I otišla sam u salu, gde mi uključuju indukciju. Ništa se ne dešava, i dalje dva na tri prsta otvorena, beba sve vreme gore, visoko, a oko mene komentari: „Kad si se (znate već šta) bilo ti lepo, a sad kukaš!“ Ali, sve sam mislila samo da prođe i za dva dana ću biti kući – govori Jelena i dodaje da je imala potpisan dogovor sa anesteziologom za epidural jer ne sme da se napreže zbog visoke dioptrije, ali se ta doktorka ne pojavljuje.

– U podne sam mislila da ću se onesvijestiti, govorim da ću se ubiti, skočiti kroz prozor, od bolova, a doktor je, u međuvremenu, otišao u Novi Sad da otvori račun u jednoj banci! Oni su ga zvali i govorili mu da se ništa ne dešava, da se ne otvaram, a meni su rekli da bez njega ne mogu ništa da rade. Oko pola jedan primim epidural i to nakon što me je jedna histerična doktorka bola 10 puta, pa tek iz trećeg uspeo drugi doktor. Oštetila mi je nerv, imam pad stopala, i dalje utrnut deo od kolena do prstiju. Posle epidurala prestaju bolovi, a sve vreme čujem bebine otkucaje srca na CTG – priča Jelena.

U 14:20 Jelenina porodica zove, a babica im kazuje da je porođaj u toku.

– Doktor je došao oko jedan popodne i tu je. Skakanje po stomaku, guranje laktom, svom težinom na stomak, babica s jedne strane, doktor s druge, unakrsno vukli spavaćicu. Ništa 40 minuta. Doktor viče „Ajmo“, a babica viče „Ček da odgovorim na poruku“. Beba se zaglavila u karlici i ostala bez kisonika. Porađam se u 15:02 i to vakumom! U trenutku ništa ne znam, a babica je potapšala dete i prstom odmahnula. Svi odoše u ćošak, niko mi ništa ne govori. Doktor dolazi i šije me jer sam pocepana i isečena, ali ćuti, ništa mi ne odgovara iako pitam. U pola pet dolazi pedijatar: „Beba nije dobro, mora za Novi Sad“ i traži da potpišem da sam je videla, što odbijam jer je nisam ni videla. Ne daju mi telefon da pozovem porodicu, tek ga dobijam kad druga babica dolazi u smenu.

Mališan je dobio ime Goran. Lavovski se borio tri i po mjeseca. Nije bilo spasa.

– Tri i po mjeseca je bio u Dečjoj bolnici u Novom Sadu, preminuo je 8. februaura prošle godine zbog teškog oštećenja mozga usljed nedostatka kisonika. Zvanično mišljenje ljekara bilo je da je do smrtnog ishoda došlo usljed razvoja multiorganske insuficijencije koja je posledica teškog globalnog posthipoksijskog oštećenja mozga. Nije bilo spasa. Na kraju je imao 20 dijagnoza, a mi smo pisali i klinikama u Turskoj, svugde i svi su nam odgovorili da mu nema pomoći jer je mozak teško oštećen – kaže Jelena.

Navodi i da su iz bolnice u Sremskoj Mitrovici naveli netačne podatke u papirima.

– Piše da je beba živorođena, a nije tačno, reanimirana je pa intubirana čim su je izvukli. Stoji i da je 27. oktobra beba izašla iz bolnice, a ona je odmah, 25. oktobra prebačena u Novi Sad – kaže Jelena koja zahvaljuje svi doktorima u dečjoj bolnici u Novom Sadu, koji su „ispali pravi ljudi“:

– Svakodnevno sam išla da budem pored sina, iako ništa nisam mogla da mu pomognem, ni moje mlijeko nije koristio. Čak sam deset dana bila i u bolnici, dok mi ljekari nisu rekli da zbog mog psihičkog stanja odem kući. Strašno je. Gledate ga svaki dan, sasvim tim cjevčicama i svim. I svu tu djecu. I kad dom jednog dana nema jednog djeteta, pomislim da je kući, a oni se desilo ono najgore. Što je i nas sačekalo 8. februara – kaže Jelena.

Uskoro če godišnjica smrti, kad ona prođe tužiće bolnicu i ljekara.

– Najpre sam bila u postporođajnoj depresiji, pa se borila za nogu, pa mi je otac preminuo. Ali sam želela da tužim i tužiću uskoro. Doktora više nisam srela, iako živimo u malom gradu. U međuvremenu sam stupila u kontakt sa još jednom devojkom, kojoj se posle mene isto desilo, iz okoline. Isti lakar ju je porađao. I sada Marica. Užas kome se mora stati na put – kaže Jelena, koja nam šalje crtež bebe Gorana koji joj je jedna prijateljica napravila na osnovu slika iz bolnice, gde je sve vreme bio prikačen na aparate, pa je i preko lica imao cevčice. – Nema lijepu sliku svoga djeteta. Da mu gledam lice. A sada mi je najvažnije da se porodim i da naš drugi sin bude živ i zdrav – ističe Jelena.

Pridružite se našoj Viber zajednici