PAS KAKVOG BISTE POŽELJELI: „Kada me brine samoća, ona me tjera da idem dalje“

ALOONLINE.BA | Razonoda ∙ 11.02.22 19:53 ∙ 0

Najbolji čovjekov prijatelj!

Foto/Radio Dunav

Pas je čovjekov najbolji prijatelj, izreka iza koje stoje mnogi koji su imali bar jednog u svom životu. On je tu kada se radujemo i kada tugujemo, sadrug koji ne traži puno a pruža mnogo. Pas će i svoj život dati za gospodara, vjeran i kada ljudi iznevjere čovjeka.

Takvog jednog psa ima i Apatinac Dušan Erić koji penzionerske dane provodi u društvu zlatnog retrivera po imenu Monika, prenosi Radio Dunav.

– Monika je divan pas koji je sa mnom već deset godina. Dobio sam je na poklon od jedne žene i mogu reći da se nisam pokajao zbog te odluke. Jako je pametna i pokazuje svoju ljubav. Kad izađem u grad uvijek je sa mnom i nikad ne ide na povocu jer nema potrebe za tim. Dresirana je i naučila je da se kreće pored mene. Ako odem u prodavnicu ili banku, ona će čekati sve dok ne izađem, bez obzira koliko vremena tamo provedem. Druželjubiva je i dobra u kontaktu sa ljudima. Djeca je jako vole i uživaju da je maze, znaju joj ime. Svi je poznaju – kaže Dušan Erić.

Nekadašnji vozač u preduzeću „Dunav“ dobio je Moniku prije odlaska u penziju, a danas mu ona uljepšava i upotpunjuje te dane. Dušan slika, pa je Monika najvjernija publika, ali ipak, najviše vole da idu u šetnju. Apatinci ih čestom mogu sresti zajedno kako krstare ulicama grada, čovjek i vjeran pas. Slika koja većinu nas oduševljava i ispunjava srećom. Onih drugih je, srećom manje.

– Monika ima urođeni instikt prema dobrim ljudima i psima. Nekako osjeti kada neko ima loše namjere ili je opasan i izbegava da priđe. Interesantno je da je psi lutalice ne napadaju. Nikada nismo imali neprijatne situacije sa njima. Meni je jako žao tih pasa zato što su ostavljeni na ulici. Ja volim pse pa mi je žao ovih o kojima niko ne brine i koji su prepušteni samo sebi. Leska, prethodnog psa, sam usvojio sa ulice. Ima među njima divnih pasa, samo su željni ljubavi i brige. Ima ljudi koji ne vole pse, ali ne obraćam pažnju na njih. Živim svoj život i puštam druge da žive – naglašava Erić.

Život za nas ponekad ima planove za koje nismo znali. Tako je i Dušanu. Djecu podižemo da se osamostale i napuste roditeljsko gnezdo. Dušanov sin je odrastao, završio je Poljoprivredni fakultet i živi u Novom Sadu gdje radi posao u struci. Nakon razvoda, Dušanu su dani samotniji nego dok je porodica bila na okupu, ali Monika uvijek zna kako se osjeća i ne dozvoljava mu da potone u loše raspoloženje.

– Psi imaju dušu, uvjeren sam u to. Prethodni pas je sa mnom bio 13 godina. Kad je uginuo dobio sam Moniku. Kada me zabrinu finansijske stvari ili samoća ili bilo kakvi problemi koje imam, kao i svi penzioneri, ona me tjera da idem dalje. Kao da kaže: Hajde gazda, digni se, idemo dalje, nije to ništa – priča Erić.

Prema njegovom iskustvu Monika je u zrelim godinama i ne zna koliko će još njihovo zajedničko druženje trajati, ali se oboje trude da im svaki dan bude dobar.

– Monika mi ispunjava vrijeme da ne budem sam i gledam da se brinem o njoj kako treba. Živim sam i ne kuvam sebi nego se hranim u restoranu Šaran, pa nemam u kući domaće hrane da joj dam, nego joj kupujem granule. Kupim cio džak, pa kad potroši, kupim sljedeći. Zlatni retriveri žive između 12-13 godina, a imaju lošu karakteristiku da imaju displaziju (slabljenje) kukova. I ona to ima od malena, zanosi kad hoda, pa sam zbog njene starosti odlučio da smanjim dužinu šetnji. Nekada smo hodali po šest i više kilometara, a sad oko dva do tri, da joj bude lakše. Mada, ona voli te naše šetnje. Kad kažem „Hajde“ ona odmah skoči vesela i spremna da krenemo – kaže Dušan Erić.

Monika možda nije svjesna da njeno vrijeme polako prolazi, ali njen gazda jeste. Zato je čuva i pazi, a ona to zaslužuje. Želimo im još puno zajedničkih dana, da ih viđamo u šetnji pored Dunava, da uživaju u druženju i poštovanju koje postoji između čovjeka i psa i koje razumiju svi koji vole životinje.