„PEDALU SAM DOBIO DOK SAM BIO U VOJSCI!“ Baja otvorio dušu, progovorio o prvoj ljubavi; Ko je famozna „Štrumfeta“ Danijela?

ALOONLINE.BA | Poznati ∙ 20.10.22 18:33 ∙ 0

Još od djetinjstva "vučem" sklonost da se zaljubljujem u žene koje su starije od mene

Pjevač Baja Mali Knindža govorio je za časopis „Sabor“ daleke 1994. godine o svojim prvi ljubavima.

Od onih u najranijih, u školskim danima, do prve velike ljuvabi sa Danijelom, sa kojom je morao da se krije od njenog strogog oca. Kako se Baja proveo kao mladi ljubavnik, pročitajte u tekstu koji prenosimo u cijelosti:

Bio sam kao klinac toliki antihrist da me je majka Maša non-stop „prašila“ od batina. „Izvlačila“ me je baka Smilja koja je živjela sa nama. Otac Neđuka radio je u Njemačkoj, bio je željan porodice, i zato ni mene, ni mog mlađeg brata Novaka, nikada nije udario ni zbog najvećih nestašluka.

Prvo pijanstvo doživio sam kada sam imao četiri godine. Jedan rođak, tinejdžer, dao mi je da probam vino, a meni se osladilo. Nakresan do daske, skakao sam po sobi i vikao: „Ja sam baćo pijanica!“, a onda sam pao u krevet i dva-tri dana nisam dolazio sebi. Od tada, vino mrzim iz dna duše.

Nekoliko godina kasnije, iz Austrije sam dobio skije. Otišao sam na neki brijeg, nedaleko od svog sela Gubina, i praveći se važan počeo da se spuštam. Sav sam se polomio, a pride sam i od majke dobio strašne batine!

Zbog bolesti, u prvi razred pošao sam tek na početku drugog polugodišta. „Mirko Pajčin!“, prozvao je učitelj Raković na prvom času. Niko nije reagovao. „Meneme bolan ustani!“, obratio mi se.

Zbunjen, pogledao sam ga i rekao: „Nisam ja Mirko, nego Baja“. Počelo je natezanje oko toga kako se zovem, no bez obzira na sve, ubrzo sam postao najbolji đak u školi.

Baja a la Jesenjin

Još od djetinjstva „vučem“ sklonost da se zaljubljujem u žene koje su starije od mene. To mi se prvi put dogodilo u 11. godini, kada sam se zacopao u jednu djevojčicu koja je išla čak u osmi razred. Sanjareći o njoj, počeo sam da pišem pjesme, da čitam Jesenjinovu poeziju i tako je veliki pjesnik koji je takođe volio ženu mnogo stariju od sebe, Isidoru Dankan, postao moj uzor. Identifikujući se s njim, u četvrtom razredu sam svojoj simpatiji, koja je završavala osnovnu školu i odlazila u srednju, posvetio svoje prve stihove:

Do maja ćeš ovde biti/Kod topola što se njišu/Za tobom ću suze liti/Kad odeš u školu višu.

Pošto sam bio pomalo stidljiv, uvek sam imao neke „poštare“ koji su mojoj voljenoj odnosili pesme koje sam joj pisao. Ona se samo smješkala, smatrajući to simpatičnim, klinačkim gestom.

U sedmom razredu, zaljubio sam se u jednu Željku koja je bila godinu dana mlađa od mene. Bila je drugarica moje rođake, pa su se iz naših svakodnevnih kontakata rodile uzajamne emocije. Išli smo u istu školu, a da bih što duže mogao da je šmekujem, svakog dana sam lagao majku da imam pretčas.

Jednog dana, Željka mi je poslala pisamce sa nježnim izlivom svojih osjećanja. Odgovorio sam joj, i tako je počelo naše „zabavljanje“ koje se sastojalo samo od dopisivanja. Doduše, na časovima fizičkog smo zajedno radili vježbe, na odmorima ćaskali, no bez obzira na to što smo se, kao fol, čak dve godine zabavljali, nikada se nismo poljubili!

Kada sam pošao u srednju školu u Bačkoj Palanci, počeo sam da izlazim sa nekom djevojkom koja je, opet, bila starija od mene. Bila je to prva od tri moje ljubavi koje su trajale po tri mjeseca, a sve vrijeme dopisivao sam se i sa Željkom koja je u međuvremenu otišla na školovanje u Sarajevo, pa u Split. U pismima smo stalno zakazivali susret, ali nikako da se vidimo. Slučajno smo se sreli u autobusu i pozvala me je u goste. Ali, njena mama me nije prepoznala i nije htjela da me pusti u kuću. Poludio sam!

Dok sam pisao pjesme protkane sećanjima na stare ljubavi, u Beogradu sam „zakačio“ novu – Danijelu. Na večeri kod zajedničkih prijatelja satima smo se šmekovali, a onda smo počeli da se zabavljamo. Bila je to moja prva ljubav u kojoj se dogodilo baš sve što se dešava u pravim zabavljanjima, ali…

Danijela je bila gimnazijalka, godinu dana mlađa od mene, a njen strogi otac smatrao je da je suviše rano da ima dečka pa smo morali da „hvatamo krivine“. Srećom, njena mama i brat bili su na našoj strani pa su nam pomagali.

Pošto su u to vreme bili aktuelni crtaći o malim Štrumfovima koje je proganjao opasni Gargamel, padali su štosovi da smo Danijela i ja u istom „sosu“ kao i oni. Usred njenog rođendanskog slavlja, na kojem ja ni pod razno ne bih smeo da se pojavim da njen otac nije bio na putu, zazvonio je telefon. Slušalicu je podigla Danijelina mama, a posle dva-tri minuta mi je rekla: „Bježi, Štrumfe, Gargamel javlja da dolazi kući!“

Nedugo poslije toga, čekao sam djevojku pred gimnazijom, a nisam primijetio da je u „folciki“ čeka i tata. Stiže moja Danijelica, prilazi mi vesela, nasmijana, a onda me odjednom ledenog lica grubo tera od sebe. „Šta ti je, Danijela?!“, pitam, a ona ne odgovara, već uleće u tatin auto. Tatica cvjeta, mislio je da me je konačno otkačila.

Drugom prilikom, putujemo Danijela i ja gradskim autobusom, strasno se cmačemo i ne obraćamo pažnju na ostale putnike. Iznenada, neko nam prilazi s leđa i kucka nas po ramenima. „Otkud ti?!“, vičemo uglas gledajući njenog oca kao zlog duha, a da bi „izvukla fleku“, Danijela mu kaže: „Tata, tebe ću da izljubim kod kuće!“

Ništa slađe od krađe

Poslije toga, „Gargamel“ nam je izričito zabranio izlaske, ali mojoj „Štrumfeti“ i meni ništa nije bilo slađe od ljubavne krađe. Tajno smo se sastajali, muvali, petljali, i što smo više morali da se krijemo, luđe smo se voljeli.

Danijela je stanovala u Novom Beogradu, u Gandijevoj ulici, koja je jedne večeri bila neosvetljena, što mi je dobro došlo da bih mogao da se šetam sa djevojkom sve do ulaza u njenu zgradu. Al’ ne lezi vraže! Ponovo nas je s leđa iznenadio njen tata! „Baš su bezobrazni ovi iz Elektrodistribucije“, rekao sam mu. „Neće da upale svjetla pa moram Vašu ćerku da pratim do kuće!“ Danijelin otac je otkačio od smijeha i kazao: „Hajdemo gore u stan, da popijemo“. Uprkos tome što zbog čira nije smio da pije alkohol, obojica smo se napili.

Čim smo Danijela i ja dobili dozvolu da se zabavljamo, morao sam da odem u Rijeku, u vojsku. Draga mi je pisala nježna pisma, kao i ja njoj. A onda sam dobio pismo otprilike ovakve sadržine.

„Od kada te nema, ja sam veoma usamljena, a nedavno sam srela dečka koji se lagano uvlači u moje srce…“ Pošizio sam! „Malo“ mi je bilo vojničke muke i pješačenja po 17 kilometara, samo mi je još trebala i ljubavna havarija! I tako mi je „Štrumfeta“ lupila pedalu i zaboravila svoju budalu!

Kada sam izašao iz vojske, ona je već bila udata, a prije dvije-tri godine, od prijatelja kod kojih smo se upoznali, saznao sam da je rodila blizance. „Nek’su joj živi i zdravi“, rekao sam i nalio čašu. Ranjen i depresivan, napisao sam „Poemu o Danijeli“ sa nizom stihova inspirisanih početkom, trajanjem, a naročito krajem naše ljubavi: „Mada mi više ništa ne znače/Te njene oči i njihov plač/Ipak mi srce cvili i plače/K’o da ga probio gvozdeni mač“.

Poslije Danijele, kroz moj život je prolazio toliko mnogo žena da nekima ne mogu da se sjetim ni lika ili imena. Samo pjesme, u koje sam uvijek pretekao svoja osjećanja, ostale su kao uspomene na lijepe trenutke koje sam doživio, poneku čežnju i poneki bol.

BONUS VIDEO: