BOLNA ISPOVIJEST MIKIJA ĐURIČIĆA TJERA NA SUZE Popularni pčelar iz Kupinova otvorio srce i progovorio o teškom djetinjstvu i životnim nedaćama
foto: prntscrn
Đuričić tvrdi da je na rođenju doživeo kliničku smrt, kao i da je imao biljeg u obliku dvoglavog orla na čelu.
Naime, Miki je odrastao sa majkom Mirjanom, ocem Mirkom, starijom sestrom Majom, bakom Angelinom i dekom Spasom u Kupinovu, koje je zbog njega postalo najpoznatije selo u Srbiji.
– Kad sam se rodio, doživeo sam kliničku smrt. Jedva sam preživeo! Bio sam dugo u inkubatoru. Vrat mi je i danas kriv jer su me tokom porođaja babice malo više povukle i istegle mi žilu. Majka mi je to ispričala tek kada sam napunio 20 godina – započinje priču Miki i dodaje da je još na rođenju bio „obeležen“.
– Bio sam skroz crn, a na čelu sam imao beli pečat, koji je izgledao kao dvoglavi orao. Žena koja mi je spasla život, jedna čuvena doktorka iz Zemuna, rekla je mojoj majci da su male šanse da preživim. Ali da, ako preživim, taj beleg znači da ću biti zdrav kao dren, da će doći do velikih promena u zemlji i da ću postati veliki čovek. I zaista, nikada nisam bio bolestan, nijednom nisam išao kod lekara. S druge strane, možda to ima veze sa tim što sam po rođenju dobio injekcije za imunitet. Nažalost, nisam postao veliki čovek, nego budala iz rijalitija – rekao je Đuričić.
Odrastanje u Kupinovu pamti samo po lijepom.
– Imao sam srećno detinjstvo, ali sam bio smotan. Kao mali uvek sam padao na glavu, nikad se nisam dočekivao na ruke. Tata mi je govorio: „Da izađem samo da pljunem, ti bi već ispao iz kreveca.“ Kad su mi kupili prvi bicikl, naučio sam da vozim, ali ne i da se zaustavim. Vozio sam dok ne udarim o kapiju, i to glavom napred – dodaje Miki.
Baba i deda sa očeve strane, Angelina i Spasa, bavili su se poljoprivredom.
– Išao sam sa njima na njivu i radio sve seoske poslove. Sa šest godina sam zalivao rupe kada se sadila paprika… Baba je imala dve tezge na pijaci, na kojima je prodavala sezonsko povrće, i radio sam sa njom. Sećam se i da sam joj u drugom razredu osnovne škole pomagao da nosi neke džakove u Beograd. Išli smo ujutru zajedno, a vraćao sam se sam, jer je ona imala još nekih obaveza. Angelina mi je objašnjavala kojim autobusom da odem do Zemuna, pa bih tamo čekao da naiđe neko iz Kupinova kako bih zajedno sa njim ušao u autobus za selo. Kada sam malo porastao, nisam više želeo da radim na njivi – ističe Đuričić.
Tada je počeo da „hvata krivine“, ali ga je deda terao da zasuče rukave:
– Subotom su sva deca išla da se kupaju u Savi, a ja sa dedom da radim. Pokušavao sam da se izvučem, pa sam mu govorio da ne treba da se radi subotom. Na to mi je on iz šale govorio: „Pa jesi li ti subotar?!“ Kad mi to ne bi upalilo, izmišljao sam da sam čuo da će padati kiša. Deda je bio veoma vredan čovek. Ustajao je u pet ujutru, odlazio deset kilometara peške u šumu, hranio svinje i vraćao se, a onda išao na njivu i radio do osam uveče. Potom je dolazio kući da večera, pa odlazio u lov. Bio je mršav i mali, nikada umoran. Tako je radio do svoje 75 godine i umro je prirodnom smrću sa 84 – kaže rijaliti zvijezda.
Đuričić je oduvek bio tvrdoglav, pa je tako posle završene osnove škole odlučio da ga učenje više ne zanima.
– Upisao sam srednju Tehničku školu „Zmaj“, ali sam je napustio u prvoj godini i počeo sa dedom da se bavim uzgojem svinja. Roditelji nisu bili zadovoljni što sam napustio srednju, mama je brinula kako ću bez škole. Već tada sam znao da nisam za rad u fabrici ili posao koji ima radno vreme. Bio sam zreliji od vršnjaka jer sam se još u sedmom razredu družio sa tri druga iz sela koja su tada imala 35 godina. Posle škole sam odlazio kod njih, slušao ploče, čitao knjige… – priča i dodaje da je odustao od školovanja siguran u to da će uvek moći da se snađe i zaradi za hleb:
– U Kupinovu niko ne može da ostane gladan! Ovde za pet dana čovek može da zaradi nečiju platu, samo ako zapne. Uvek sam bio za to da udarnički radim deset dana, ali da nemam šefa. Kad sam napustio školu, zaposlio sam se kod jednog od najvećih pčelara u Evropi – rekao je on.
U to vrijeme, Mikijeva majka Mirjana radila je dva posla, dok je otac volio da popije.
– Bila je zaposlena u firmi za konfekciju, a uporedo je pravila i prodavala fantastične torte i kolače. Mirko je bio boem. Kod nas u kući su svi bili vredni, sem njega, koji jedini nije radio kućne poslove, ali je imao hobije od kojih je zarađivao. Baba i deda su ga razmazili i moglo mu se – priča dalje, a posle srećnog detinjstva usledio je period sankcija:
– Devedesete su bile najgore! Moja generacija je ostala željna svega. Proveli smo pubertet pod sankcijama. Bila je inflacija, ratovi u koje su odlazile komšije, rođaci, prijatelji… Unuk naših porodičnih prijatelja, koji je rođen u zemunskoj bolnici kad i ja, nastradao je na Kosmetu 1999, spasavši jedan život – rekao je on.
BONUS VIDEO:
Možda vas zanima
Poznati
vremenska prognoza
Sarajevo
Banja luka
Mostar
Tuzla
Bihać
Bijeljina
Zenica
Prijedor
Pale
