ISTINA O SUKOBU TESLE I PUPINA Izgubljena pisma naučnika razbijaju zabludu koja traje decenijama

Ali šta je prava istina? Da li su Tesla i Pupin, dvojica velikih i genijalnih ljudi koji su svojim djelima zadužili celo čovečanstvo, a srpstvu obasjali obraz, uistinu imali veliki ego, zavidjeli jedan drugom i zamerali sitnice i, na kraju krajeva, bili sitne duše? Nestala pisma koja svjedoče o pravoj istini o odnosu dvojice velikana nikada nisu u originalu bila dostupna javnosti, sve do sada.

Činjenica je da postoji dugotrajan period „ćutnje“ između njih dvojice, o kojem nemamo mnogo tragova, sem jednog pisma u kojem Pupin navodi da već dugo nije u kontaktu sa Teslom „zbog razlike u mišljenjima“. Međutim, ćutnja nikako ne znači sukob, a naročito ne otvoren sukob, a za Teslu je ćutnja naročito relativan pojam, pošto su postojali dugi periodi u kojima je bio izuzetno povučen i odbijao da komunicira skoro sa bilo kim, o čemu postoje mnogi dokazi.

Dvojica suštinski drugačijih ljudi imali su pravo da se udalje jedan od drugoga u određenom trenutku svog života, iz ma kojih razloga, a da ne zasluže da se to udaljavanje proglasi sukobom ili čak ostrašćenim neprijateljstvom. Ovakvim tumačenjem nanijeta je nepravda i Tesli i Pupinu. Ali i narodu. Kao krunski dokaz srpske nesloge često se navodi odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina.

Ako se pogleda istorija „sukoba“ Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uvijek se pominje famozno suđenje sa Markonijem u vezi sa pronalaskom radija. Već decenijama kruži priča onih koji ekscese na tom suđenju prepričavaju kao da su im lično prisustvovali, opisujući Pupinove napade na Teslu i otvoreno stajanje na stranu Markonija. Realnost je daleko manje zanimljiva i drastično drugačija. U jednom američkom listu čiji novinar je prisustvovao suđenju navodi se, doslovno: „Prof. Pupin sa Univerziteta Kolumbija svjedočio je danas po podne kao svjedok ekspert pred federalnim sudijom Viderom u ime kompanije Atlantic Communication u tužbi za navodnu zloupotrebu prava na patent podnijetoj od strane kompanije Marconi Wireless iz Amerike. Prof. Pupin je naveo da kada je Vilijam Markoni bio tek momčić koji je radio za gospodina Riđa u Italiji, on je iz radoznalosti uzemljio obe žice u eksperimentu da vidi kakav će rezultat dobiti i proizveo je bežične talase a da nikada nije u potpunosti shvatio pun značaj toga. Prof. Pupin je odao priznanje za otkriće bežičnih talasa Nikoli Tesli koji je ‘svoje otkriće dao svijetu besplatno’. Brooklyn New York Standard Union, sreda, 12. maj 1915.“

Dakle, motiv nije moglo biti suđenje sa Markonijem, i tu priču treba jednom zasvagda napustiti.

POREKLO PISAMA

Pisma su upućena Radoju Jankoviću, kontroverznoj i šarolikoj ličnosti, generalnom konzulu Jugoslavije u Njujorku. Veoma neobičan čovjek, prijateljevao je sa Vladislavom Petkovićem Disom, Dragutinom Gavrilovićem, Rastkom Petrovićem, Milošem Crnjanskim, Ivom Andrićem, Ivanom Meštrovićem, Milanom Stojadinovićem i majkom američkog predsjednika Ruzvelta. Neposredno poslije Prvog svjetskog rata, bio je u izgnanstvu u Rimu pošto je prethodno osuđen na 18 godina robije u vezi sa Solunskim procesom. Tamo mu se rodila kćerka Vidosava, a kralj Aleksandar ga je, poslije odsluženja malog djela kazne, pomilovao i poslao da bude konzul u SAD.

Postoji pet Teslinih pisama Jankoviću iz tog perioda, od kojih su tri prodata i nalaze se van Srbije. Prema svjedočenju prodavca (ime poznato redakciji), uz ta pisma nalaze se i državni čekovi koje je Tesla primao, iz kojih se jasno vidi da su mu svaki put uplaćivani različiti iznosi.

Posle Jankovićeve smrti pisma je naslijedila njegova kćerka Vidosava – Vida Janković, profesorica engleskog jezika i književnosti, koja ih je prodala prije više od dvije decenije kako bi dopunila svoju penziju, kao što to obično biva, za relativno mali novac. Prodavac, inače diplomata po profesiji, pametno je postupio: tri je odmah prodao, većinom u Parizu, kako bi isplatio gospođu Janković i sebi napravio zaradu, a dva je ostavio sebi – da dopuni svoju penziju kada za to dođe vrijeme. Vida je novinarima citirala ova pisma i ona su djelimično prenošena, često sa više promijenjenih riječi a nikad sa bilješkama njenog oca na pozadini pisama, koja je on smatrao potrebnim kako bi razjasnio njihov značaj i pozadinu. Pisma i bilješke u potpunosti negiraju medije koji su decenijama pisali o tome kako se Tesla dvoumio da li da posjeti Pupina na njegovoj samrtničkoj postelji i da su se tek tada dvojica velikana pomirili.

OTKUP PISAMA

Pregovaranje o otkupu pisama bilo je teško. Činjenica da su nama ova pisma emotivno značajna, u očima prodavca samo podiže cijenu i porodica je samo iz ljubavi prema Tesli i Pupinu pristala da ih plati više nego što smatramo da iznosi njihova stvarna tržišna vrijednost…

Da nije bilo podrške Branislava i Gorice Lazić, mojih roditelja i potpredsednika „Adligata“, svakako ne bih uspio u ovoj spasilačkoj misiji. Moja porodica je zbog ovoga morala da se zaduži, ali čak ni to nije bilo dovoljno. Isplaćeno je tek 50 odsto cijene, dok ostatak moramo da otplatimo u narednih godinu dana. Otkup ovih pisama pomogli su „Nedeljnik“, Aleksandra Ninković Tašić i Miloš Janković, a za njihovu otplatu iskoristio sam i dio novčane nagrade koju sam za svoje sveukupne aktivnosti na polju kulture dobio od Rodoljuba Nićiforovića. Imena svih donatora koji nam pomognu da pisma do kraja otplatimo stajaće zauvijek ispisana na stalnoj postavci u posebnoj zbirci „Tesla-Pupin-Milanković“ koju pravimo u „Adligatu“.

TESLA PIŠE ĆIRILICOM

Pisma su pisana čitljivom ćirilicom, tek na pojedinim mjestima ispisanom, pa se na osnovu njih može sa sigurnošću tvrditi da je Tesla ćirilicu često koristio, da mu je ruka ova slova ispisivala tečno, odsječno, jasno i sa navikom nekoga ko ih redovno piše. Nema miješanja sa latiničkim slovima. Kada znamo da je Tesla odrastao u provinciji Austrijskog carstva (Vojnoj granici) gdje se na ćirilicu nije gledalo sa prevelikim odobravanjem, što je u tim predjelima slučaj i danas, te da je u vrijeme kada ih je pisao već više decenija živio u Americi, gdje je prirodno daleko više koristio latinicu, onda značaj ovih pisama dobija novu dimenziju. Do sada je najveći broj poznatih Teslinih pisama napisan latinicom, pa se i ovo može smatrati svojevrsnim otkrićem. Možda nije slučajno da je Tesla upravo generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije, predstavniku svoje otadžbine, pisao ćirilicom.

Tesla je do tančina upoznat sa stanjem Pupinovog zdravlja. Te informacije morao je dobijati od ljudi bliskih Pupinu, a Pupin je, što je očigledno iz billeške g. Jankovića, znao za Teslinu brigu i na nju reagovao sa velikom toplinom. Da li je zaista moguće da je postojao sukob, a da se Tesla uprkos sukobu tako detaljno brine o bolesnom Pupinu? On na čitavoj stranici i po, u jednom dahu ispisuje Pupinovu dijagnozu i svoj predlog kako da se pomogne njegovom neprijatelju! Nikada se o neprijatelju ne piše sa toliko brige i topline. S obzirom na Teslin karakter, vjerujem da ne postoji materijalni dokaz tolike njegove bliskosti sa bilo kim osim sa svojom majkom i Jovanom Jovanovićem Zmajem.

Pisma su pisana u izuzetno kratkom intervalu. Jedno je poslato 28. decembra, dakle pred Novu godinu, a drugo već 12. januara, dakle neposredno poslije novogodišnjih praznika, s tim što je Tesla u međuvremenu morao primiti odgovor na prvo pismo g. Jankovića. Dakle, izrazito aktivna prepiska za tadašnje uslove. Da li je moguće da takvo pismo ostane bez odgovora? Da li je moguće da Tesla želi da vidi Pupina, da Pupin žali što ne može da ustane iz bolničkog kreveta i otrči da vidi Teslu, a da takva razmena emocija među ljudima u godinama, ljudi koji nisu bili skloni iskazivanju te vrste emocije (naročito Tesla), prođe bez sljedećeg logičnog koraka – Tesline posjete Pupinu? Da li je logično da poslije tih pisama od 12. januara do dan ili dva dana pred Pupinovu smrt (upokojio se 12. marta), među njima nema komunikacije, dok se Pupinovo zdravlje svakim danom sve više pogoršava?

Ne govorim o posljednjoj poseti, kada Pupin traži od svoje kćerke da Teslu dovede u bolnicu neposredno pred Pupinovu smrt, skoro dva mjeseca poslije upućivanja drugog pisma. Čini mi se da se ne može isključiti vjerovatnoća da je Tesla posjetio Pupina još jedanput, samoinicijativno i potpuno sam, bez drugih svjedoka. Uostalom, čak i tokom posljednje posjete Tesla je zahtijevao da iz Pupinove bolničke sobe svi izađu i odbio je da o posjeti bilo kome kaže. Poznajući njegov karakter, to je bilo logično – on je čak i na Pupinovu sahranu došao sakriven, ne želeći da ga iko prepozna i, samim tim, uznemirava. Istina je da dokaza o još jednoj, krajnje logičnoj Teslinoj posjeti, nema. Baš kao što nema ni čvrstih dokaza o bilo kakvom sukobu, sem eventualne razlike u mišljenjima, ove dvojice velikana.

U pismima se pominje i Edison i činjenica da je Tesla pokušao i vjerovao da može da pomogne i u njegovom liječenju kada je obolio, ali sa žalom navodi da mu to nisu dozvolili Edisonovi ljekari. Tesla pokazuje brigu o svom „arhetipskom neprijatelju“, ali iz konteksta Teslinog pisma postaje jasno da ni njegov odnos sa Edisonom nije bio jednoznačan, ispunjen samo neprijateljstvom ili eventualno mržnjom, kao što se to uobičajeno misli.

Ako je istina da nešto ne znamo, onda bi to trebalo pošteno, sokratovski, priznati. Grijeh je bacati ljagu na prijateljstva koja su drugačija nego što smo mi na to navikli, greh je prljati duše i srca onih koji ne mogu da se brane, a naročito kada su nas ti ljudi toliko zadužili.

Ako je istina da su se Tesla i Pupin poštovali i voleli na način samo njima svojstven, onakav kakav postoji samo među velikanima njihovog kova, onda bismo na to morali biti ponosni. Dugujemo Tesli i Pupinu istinu.

Tesla i Pupin na istom putu

Dva srpska naučnika, koja su živeći i radeći u Americi ostavila neizbrisiv trag u istoriji svetske nauke, ali i u drugim oblastima ljudskog stvaralaštva, često stoje jedan nasuprot drugom. Glasine, legende i poluistine nameću se kao mera njihovog odnosa. Ako pogledamo u činjenice, stvari stoje potpuno drugačije.

Nije istina da su lomili palčeve u Njujorškom univerzitetskom klubu, nije istina da je Pupin na suđenju Tesle i Markonija svedočio protiv Tesle, nije istina da mu je zviždao ili tražio psihijatrijsku Teslinu procenu, laž je da je Tesla celu noć razmišljao da li da pred smrt poseti Pupina. Grozne priče splele su se oko dva diva, a najtužnije je da je to zrno zasađeno 1927. godine, aprila meseca u Beogradu, u listu „Politika“. Nije nemoguće otkriti ko stoji iza imena koje u članku navodi niz besmislica. Ko je platio tog čoveka i zašto je neko pomislio da je važno posvađati dva najuticajnija Srbina u Americi.

Bili su različite ličnosti. Radili su u različitim naučnim oblastima. Pupin je menjao sistem, Tesla mu nikada nije pripadao. Zrno koje ih je jedno vreme razdvojilo nije se odnosilo na sujetu ili naučni sukob, već na Pupinovo očekivanje da početkom Velikog rata i Tesla krene u obračune i da izumiteljstvo stavi po strani…

Nikola Tesla nikada nije imao svoje učenike, ali je na Pupinov poziv dolazio na Kolumbiju i predavao njegovim studentima. Tada od dekana i dobija počasni doktorat Univerziteta Kolumbija, na Pupinov predlog. Nepoznato je da njegove naučne principe Pupin brani i pred Kongresom i u Američkoj akademiji nauka. Danas ne vidimo sliku gde Pupin širi ruke pitajući američke naučnike da li je moguće da ne vide sve divne doprinose Nikole Tesle. „Ukoliko postoji nešto na svetu u šta čvrsto verujem, to je sigurno jedna stvar – da zasluge za demonstraciju praktičnog značaja naizmenične struje za motore u potpunosti pripadaju Tesli“, izgovara Pupin na Kolumbiji. Borio se za Teslu u ratu sa Edisonom – tako da mu je prećeno da će izgubiti posao. Pupin je rekao da će uvek braniti istinu.

I tako kreće da se odmotava čudesna istina, dolaze dokumenta, novinski članci iz Amerike, gde ostaje samo vidljiva razlika u ličnostima, razlika u onome što im je na tanjiru ili u čaši, a spona koja ih spaja postaje neraskidiva…

Američka štampa iz vremena njihovih života spajala ih je u želji da spasu svet od ratova, pišući o tajnoj saradnji dva Srbina. Ti vas članci naježe jer govore kako naš Pupin i Tesla mogu spasti svet od ratova i doneti večno blagostanje svetu. Jeli su slatko od pomorandžine kore prilikom poslednjeg susreta, nepuna dva dana pred Pupinovu smrt. Znamo i da su plakali i da je Tesla držao Pupina za ruku. Posle Pupinove smrti podignutog okovratnika i sa šeširom na sahranu dolazi Tesla, utopivši se u masu, ispraćajući prijatelja i duhovnog srodnika.

Dvojica genija delila su strast prema umetnosti, čitala iste narodne pesme… Uz mnoge podatke priča o sukobu se topi, a narasta ona o slozi i poštovanju.

Planetarni značaj pisama i pomoć „Nedeljnika“

Sve što je u vezi sa Teslom, pa i ova pisma, ima planetarni značaj. Interesovanje je veliko u celom svetu: fabrike, uređaji, institucije širom planete nose Teslino ime, a sasvim je izvesno da će, ukoliko bude ljudskih naselja van Zemlje, i tamo uređaji i naselja po njemu nositi ime.

Trijumfom bežičnih tehnologija Tesla je vaskrsao kao otac veka u kojem živimo, a sigurno će mnogi njegovi pronalasci tek postajati temelji budućih vekova.

Sa druge strane, sačuvanih autentičnih Teslinih predmeta van Muzeja Nikole Tesle ima izuzetno malo. Svaki muzej na svetu bio bi ponosan da poseduje barem Teslin potpis, a kamoli pisma ovakvog značaja.

Sa te strane, zahvalni smo „Nedeljniku“ i njegovom glavnom uredniku Veljku Laliću koji su naručivanjem i plaćanjem ovog teksta pomogli da pisma ostanu u Srbiji i budu dostupna u „Adligatu“.

Razgovor Aleksandre Ninković Tašić sa Vidom Janković pred njenu smrt

„Gde si moj stari, moj dobri prijatelju?“

Gospođa Vida Janković, ćerka našeg konzula u Njujorku, viđala je Pupina i njegovu ćerku Varvaru Ivanku Pupin u periodu između svoje trinaeste i osamnaeste godine. Rekla mi je da je pamti kao lepu, pričljivu i veoma duhovitu ženu. Upitala sam je da li zna da je Vava donosila brige svome ocu. Razmišljala je neko vreme, ponovo rekavši da je bila jedna od najlepših žena koje je videla, a da su se sve nesuglasice istopile kada je Pupina uhvatila bolest.

Pošto se na njena svedočanstva pozivaju kada je reč o sukobu Pupina i Tesle, to je bilo moje prvo pitanje. Odmah mi je rekla da je Pupin bio božanstven čovek. Viđali su se svakog Božića u Americi. Rekla mi je: „Stavio mi je veliki dukat u dlan kada sam ga prvi put srela, rekavši mi da će mi dok je živ svake godine davati duplo više. I tako je i bilo.“ Vida je dobila jedan pa dva, pa četiri, osam i poslednje godine Pupinovog života šesnaest dukata.

Teslu nikada nije upoznala.

Upitala sam je kako je izgledao njihov poslednji susret, onaj u kome je učestvovala i njena majka. Istakla je da je, na molbu Pupinove ćerke, uz reči da Pupin želi da vidi Teslu pre nego što se upokoji, njena majka došla taksijem po Teslu nenajavljena, pošto je njen suprug bio van grada. Izričito mi je rekla da kod Tesle nije bilo nikakvog razmišljanja, iako su novinari u raznim intervjuima pisali da je ona izjavljivala suprotno. Tesla je odmah uzeo mantil i brzo, gotovo trčeći ušao u taksi. Majka joj je još pričala da je u Teslinim očima, čim je otvorio vrata Pupinove sobe, videla suze. Pupinu je Tesla rekao: „Gde si moj stari, moj dobri prijatelju?“, a zatim je zamolio sve da napuste bolničku sobu. U razgovoru su ostali duže nego što su to savetovali lekari, umesto 15 minuta, razgovarali su duže od sat vremena, a zasladili su se slatkom od pomorandžine kore koje je za njih napravila Vidina majka.

„A sukob?“, upitah gospođa Vidu.

„Ne znam, mi smo se porodično viđali samo s Pupinom, a o sukobu zbog suđenja Tesle i Markonija čitala sam kasnije, kada sam već bila u Srbiji“, rekla mi je tom prilikom, na moje iznenađenje, zato što su brojni mediji decenijama prenosili drugačije informacije, često ih stavljajući upravo u njena usta.

Danas, gospođa Vida nije više sa nama. Pamtim da mi je uz dukate pokazala dva ormarića od javorovog drveta, za koje mi je rekla da su bili deo Pupinove spavaće sobe, a koje im je on poklonio jer su se svideli njenoj majci.

PREPIS PISAMA

New York dec. 28. 1934

Dragi gosp. Janković:

Vaše današnje pismo oduzelo mi je veliki teret sa ramena. Opet Vam zahvaljujem.

Više sam puta mislio da posetim gosp. Pupina jer sam osvedočen da bi mu mogao pomoći. Po svoj prilici on se je otrovao sa mokrom kiselinom. Edison je isto tako postradao. Njegovi doktori nisu znali kako da ga leče i on je umro od gladi. Činio sam sve što je bilo moguće da mu se život produži ali doktori nisu hteli da me slušaju.

Vaš odani

Nikola Tesla

Beleška Radoja Jankovića na poleđini pisma:

Ovde g. Tesla govori (nečitko: verovatno pravni termin) o odlaganju njegovog duga kasi gen. konzulata.

New York jan. 12. 1935

Dragi i mnogopoštovani gosp. Janković

Priznajući Vaše uvaženo pismo od 11. jan. opet Vam zahvaljujem na usluzi. Ja sam mislio da naš generalni konzul ima neograničen fond na raspoloženje!

Što se tiče posete gosp. Pupinu koju ste mi saopštili u Vašem 31. pismu od 2. jan. jedini razlog je moja želja da mu pomognem. Kako sam Vam već prije kazao on je otrovan sa mokrom kiselinom tako da mu je čitavo telo kao pršut (cured ham) i usled toga dobio je ulser u stomaku koji, ako se dugo zanemari, može postati najgora vrsta raka jer je površina od ulsera velika. Ja sam osvedočen da ako ima voljne sile on bi se mogao podobro izlečiti. Nu bojim se da nema dosta voljne snage radi velike spolne prekomernosti. Kažu mi da uvek jede i pije kao da je zdrav i, dakako, ide od goreg do gorega.

Sa odličnim poštovanjem ostajem

Vaš Nikola Tesla

Beleška Radoja Jankovića na poleđini pisma:

(nečitljivo) sam g. Tesli pismo od 2 – I – 35 g., da sam javio g. Pupinu da se g. Tesla interesuje njegovim zdravljem i da veruje da bi ga izlečio i da mi je g. Pupin rekao da bi se mnogo radovao da vidi g. Teslu; da žali što zbog slabih nogu ne može sam posetiti g. Teslu.

BONUS VIDEO: