On otvara pitanje koliko je jedinstven zapadni pristup Moskvi i da li bi ograničena ekonomska saradnja mogla da preraste u širi diplomatski proces, u kojem bi Ukrajina i Evropa nastojale da sačuvaju uticaj na odluke koje neposredno određuju njihovu budućnost. Vašington nastoji da ublaži pritisak na američke potrošače, dok Moskva dobija priliku da proširi plasman energenata i pokaže da saradnja sa SAD nije isključena ni u uslovima rata u Ukrajini. Iako ovaj potez sam po sebi ne znači strateško pomirenje dvije sile, njegove političke posljedice mogle bi da budu znatno veće od neposrednog efekta na tržištu goriva.

Poklapanje interesa

Američka administracija obrazlaže dogovor potrebom da se poveća ponuda dizela i ublaži pritisak na cijene. Donald Tramp je 9. oktobra objavio da je dogovorena isporuka ruskog dizela američkom i svjetskom tržištu, uz najavu dodatnih količina. U Vašingtonu se nadaju da bi ovaj potez mogao da pomogne u smirivanju energetskog tržišta i podstakne Moskvu na ozbiljnije pregovore o okončanju rata u Ukrajini. Međutim, otvara se ključno pitanje – šta SAD dobijaju za ublažavanje ograničenja i da li će ruski ustupci biti srazmjerni koristi koju Moskva ostvaruje?

Ako se dogovor svede na isporuke goriva i ograničeno ublažavanje sankcija, njegov neposredni ekonomski efekat mogao bi da bude privremen. Politički značaj je drugačiji. Moskva dobija potvrdu da sankcioni režim nije neprobojan i da se sa Vašingtonom može pregovarati čak i dok rat traje. Za Kremlj je to važan signal i drugim državama koje su oprezne u odnosima sa Rusijom. Ako najmoćnija zapadna sila procjenjuje da je saradnja sa Moskvom prihvatljiva kada se poklope interesi, onda se otvara prostor za pragmatičniji pristup i u drugim oblastima.

Ko plaća cijenu

Najveći politički rizik ovakvog pristupa snosi Ukrajina. Kijev strahuje da bi Moskva mogla da ostvari ekonomsku korist bez značajnijih ustupaka na terenu i za pregovaračkim stolom. Posebno je osjetljiva mogućnost da se od Ukrajine traži uzdržavanje od napada na rusku energetsku infrastrukturu, dok Rusija istovremeno dobija priliku da ostvari dodatne prihode od prodaje goriva.

Vašington dogovor predstavlja i kao mogućnost za podsticanje Moskve na pregovore. Ali ustupak jednoj strani nije garancija da će druga uzvratiti istom mjerom. Ako Rusija zadrži dosadašnje zahtjeve, američka administracija mogla bi da se nađe pred izborom između ponovnog pooštravanja pritiska i traženja dodatnih ustupaka od Kijeva kako bi diplomatski proces bio nastavljen.

U drugom slučaju, Ukrajina bi se mogla suočiti sa još većim pritiskom saveznika od kojih zavisi njena vojna i finansijska podrška. To ne znači da je takav ishod dogovoren, niti da je Vašington odlučio da žrtvuje ukrajinske interese. Ipak, postoji opasnost da Kijev izgubi dio uticaja na proces koji neposredno određuje njegovu budućnost, ukoliko velike sile počnu da uređuju međusobne odnose kroz neposredne dogovore.

Brisel pred dilemom

Za Evropsku uniju dogovor predstavlja ozbiljan politički izazov. Brisel je sankcije Rusiji postavio među glavne instrumente pritiska zbog rata u Ukrajini, istovremeno nastojeći da smanji zavisnost od ruskih energenata. Vašington, međutim, pokazuje da je spreman da napravi izuzetak kada procijeni da to odgovara njegovim interesima.

Razlike između dvije strane Atlantika time postaju vidljivije. Evropa i dalje insistira na pritisku na Moskvu, dok američka administracija pokušava da ekonomskim potezima otvori prostor za pregovore. To pokazuje da transatlantsko savezništvo više nije tako čvrsto.

Raskorak dodatno ilustruju nove restriktivne mjere Evropske unije. Brisel je 12. oktobra usvojio sankcije protiv 1.569 lica i subjekata povezanih sa ruskim vojnoindustrijskim kompleksom, uključujući 826 kompanija i 743 rukovodioca tih kompanija. Dok EU proširuje sankcioni režim, Vašington istovremeno otvara ograničen kanal za rusko gorivo. Dvije strane, dakle, ne primjenjuju istu politiku istim sredstvima.

Evropa se tako suočava sa dilemom. Ako nastavi sa sankcijama bez jasne podrške Vašingtona, njihov efekat mogao bi da oslabi. Ako i sama krene putem ublažavanja ograničenja, rizikuje da potkopa dosadašnju strategiju i pošalje poruku da se dugoročni principi mogu povući pred kratkoročnim interesima.

Dodatnu težinu ovom pitanju daje rasprava o zamrznutoj ruskoj državnoj imovini. „Fajnenšel tajms“ objavio je da je Vašington predložio da se dio blokirane ruske imovine prebaci u poseban finansijski mehanizam pod američkim nadzorom, u okviru nastojanja da se ožive mirovni pregovori. Ta ideja naišla je na otpor dijela evropskih zvaničnika i Kijeva, između ostalog zbog pravnih pitanja i zabrinutosti da bi kontrola nad sredstvima mogla da se izmjesti iz evropskih ruku. Taj prijedlog nije dokaz da je širi dogovor postignut, ali pokazuje koliko bi pregovori o okončanju rata mogli da otvore i pitanja kontrole nad novcem, sankcijama i budućim ekonomskim odnosima sa Moskvom. Za Evropu je zato važno ne samo šta će biti dogovoreno nego i ko će određivati uslove tog procesa.

Od energetike do geopolitike

Ključno pitanje nije da li će isporuke dizela preokrenuti svjetsko tržište, već da li bi ovaj aranžman mogao da označi početak šireg procesa u kojem će Vašington i Moskva nastojati da riješe dio sporova neposrednim pregovorima.

Takav proces mogao bi da obuhvati buduće bezbjednosne garancije za Ukrajinu, sankcije, stratešku stabilnost, kontrolu naoružanja i pravila odnosa velikih sila u Evropi. Za sada nema osnova da se tvrdi da je o tim pitanjima postignut dogovor. Ipak, ako ekonomske ustupke budu pratili konkretni diplomatski potezi, ograničeni energetski aranžman mogao bi da dobije znatno širi značaj.

Time se otvara i pitanje dosadašnje zapadne strategije. Ako je izolacija Rusije trebalo da je natjera na promjenu ponašanja, Vašington sada pokazuje da pokušava da ispita i drugi put – kombinaciju pritiska i ograničene saradnje. Takav pristup mogao bi da donese rezultat ako Moskva bude spremna na kompromis. U suprotnom, Rusija bi mogla da ostvari ekonomsku korist bez suštinske promjene svojih zahtjeva.

Za Evropu je ulog posebno veliki jer je riječ o tome ko će određivati uslove budućeg bezbjednosnog poretka na kontinentu. Evropske države nastojaće da ostanu ravnopravni učesnici tog procesa, ali bi mogle da se nađu pred svršenim činom ukoliko Vašington i Moskva ključna pitanja budu rješavali neposrednim dogovorima.

Pogledi iz Pekinga

U široj geopolitičkoj slici posebnu pažnju zaslužuje Kina. Od početka sukoba u Ukrajini Rusija se u velikoj mjeri okrenula azijskim tržištima, dok je saradnja sa Pekingom dobila dodatnu ekonomsku i političku težinu. Zato eventualno otopljavanje odnosa sa Sjedinjenim Državama otvara pitanje da li Moskva nastoji da proširi manevarski prostor i izbjegne pretjeranu zavisnost od jednog partnera.

Za Vašington bi smanjivanje ruskog oslonca na Peking moglo da ima širi strateški značaj. Ako bi Moskva obnovila dio ekonomskih odnosa sa Zapadom, Kina više ne bi bila jedna od rijetkih velikih sila sa kojima Rusija može da razvija saradnju uprkos sankcijama. To bi potencijalno uticalo na odnose triju država, mada nema dokaza da je dogovor o dizelu dio takve američke strategije.

Mogućnost brzog udaljavanja Moskve i Pekinga ipak ne treba precjenjivati. Njihove veze počivaju na zajedničkom interesu da ograniče dominaciju SAD, ali i na energetskoj razmjeni, trgovini i saradnji u međunarodnim institucijama. Ograničeni američki ustupak sam po sebi nije dovoljan da promijeni taj odnos. Zato će biti važno da li će poslije energetskog aranžmana uslijediti konkretniji potezi u oblasti trgovine, sankcija i bezbjednosti. Ako saradnja bude proširena, Moskva bi mogla da dobije više prostora za balansiranje između Pekinga i Vašingtona. Ako se sve završi na privremenom dogovoru o gorivu, rusko-kinesko partnerstvo ostaće jedan od glavnih oslonaca ruske spoljne politike.

Balkan čeka rasplet

Promjene u odnosima Vašingtona i Moskve mogle bi da se odraze i na Balkan. Srbija i Republika Srpska prate signale koji ukazuju na promjenu američkog pristupa Rusiji i širem evropskom bezbjednosnom pitanju. Ipak, eventualno približavanje dvije sile ne bi automatski donijelo političke koristi Beogradu ili Banjaluci.

Funkcionalniji kanali saradnje između Vašingtona i Moskve mogli bi da otvore prostor za pragmatičniji razgovor o regionalnim pitanjima. Ishod bi, međutim, zavisio od konkretnih interesa i procjene SAD o tome šta žele da postignu na Balkanu. Velike sile ne moraju da budu saglasne o svim pitanjima samo zato što su postigle dogovor u jednoj oblasti.

Za Republiku Srpsku eventualne promjene predstavljaju novi diplomatski kontekst, a ne gotovo rješenje. Širi američko-ruski dijalog mogao bi da promijeni atmosferu u kojoj se razgovara o BiH.

Novi početak

Dogovor o dizelu ne znači da su Vašington i Moskva prevazišli duboke razmirice, niti da je Evropa izgubila mogućnost da utiče na budućnost kontinenta. On, međutim, pokazuje da ekonomski interesi mogu otvoriti vrata političkim dogovorima i onda kada se čini da je prostor za saradnju zatvoren. Za Rusiju je to prilika da pokaže da sankcije ne isključuju svaku saradnju. Za Trampa je to pokušaj da odgovori na pritisak zbog cijena energenata i istovremeno podstakne diplomatski proces. Za Ukrajinu je to rizik da se o njenoj budućnosti pregovara pod uslovima na koje ne može u potpunosti da utiče, dok Evropa nastoji da zadrži ulogu u odlukama koje neposredno određuju njenu bezbjednost.

Najveća nepoznanica ostaje da li će se sve završiti na ograničenom energetskom aranžmanu ili će dizel postati uvod u širi američko-ruski razgovor o sankcijama, Ukrajini i evropskoj bezbjednosti. Odgovor će dati naredni potezi, a ne same isporuke goriva. Jer pitanje više nije samo ko će dobiti povoljniji energent, već ko će učestvovati u određivanju novih političkih i bezbjednosnih pravila, a ko će morati da se prilagođava odlukama drugih.

Upozorenje MMF-a

Zapadne privrede sve su ranjivije na nove energetske šokove zbog poremećaja u globalnom snabdijevanju izazvanih sukobom na Bliskom istoku, dok rastući javni dug ograničava mogućnosti vlada da ublaže posljedice, upozorio je Međunarodni monetarni fond (MMF). U najnovijem izvještaju o svjetskim ekonomskim izgledima MMF navodi da su zalihe gasa u Evropi blizu najnižeg nivoa u posljednjih 15 godina, dok se globalne zalihe nafte smanjuju za oko 2,7 miliona barela dnevno. Cijene rafinisanih naftnih derivata i dalje su od 70 do 95 odsto više nego prije rata, a najveći pritisak trpe dizel i benzin.

 

(Glas Srpske)